Maka san kušin s glave i izvadia čepiće iz ušiju. U sebi san nemilice beštima jer su na gradilištu pored moje punistre opet štemali. Sia san na posteju i onako slip bez leća kroz punistru vidia dva radnika di side priko puta. Jedan mi je mahnia. Mahnia san i ja njemu, šta ću, triba pozdravit čovika. Dok san dolazia sebi odma nakon onih beštimji prošlo mi je kroz glavu – ajme danas idemo vidit Pashupatinath.
Pashupatinath je inače jedno od najsvetijih hinduističkih kompleksa sa skoro 500 hramova i misto di bi volia bit spaljen nakon smrti svaki nepalski hinduist. Masu je bitna i rijeka Bagmati koja se na kraju puta ulije u moćni Ganges pa iz te činjenice vuće svoju svetost.
Pogled iznad Pashupatinatha
Odma san malo živnia, strča na doručak i u to je stiga i Rewati. Osmjeh od uha do uha i masu strpljenja bilo je njegovo jedino oružje u borbi s mojih milijardu pitanja.
Dok smo izlazili lagano san u prolazu prigovorija gazdi koji je ljulja glavom sa strane na stranu i juriš prema mom prvom hinduističkom svetištu. Nisan vjernik, ali su me uvik fascinirale bogomolje i druge sakralne građevine. Volin poć vidit lipu crkvu, džamiju, sinagogu, ne diskriminiran ništa i uvik stvaran slike u glavi kako se i zašto to gradilo.
Kad smo ušli u Pashupatinath, bilo mi je sve jasno. Dobro, skoro sve, neću sad pretjerivat. Ono šta oću reć je, bilo mi je jasno zašto su ga gradili. To nije samo sveto misto, nego i pijaca, spalionica mrtvih te misto okupljanja i druženja mistika svih vrsta. Veličina kompleksa se s ulaza nije mogla pojmit, ali zna san da je ogroman. Čita san o tome, a i Rewati je ponovia jedno trideset puta. Ono šta san odma moga vidit je spektakularna građevina, malo rasklimana potresima i bili dim koji se diza iznad jednog dila kompleksa.
Neki me naporni vodič nateza za rukav i laga me da moran njega unajmit ako oću unutra. Rewati se konzultira s jednim prilično zapuštenin yogijem oko nekih bobica i nije bia od neke koristi u ovoj situaciji pa san ovoga lagano udavia pričom kako sam i ja vodič. U trenutku kad san uspia govorit i pri tome kvalitetno lagat više od njega, kolega vodič je bia poražen. Moj nasmješeni prijatelj je odnekud izvadia sokiće u tetrapaka i odma me upozoria ‘pazi se majmuna, ovde su nezgodni’. Malo san se zahihota, a onda san vidia da isprid jednog malog hrama stoji četa od pet, šest komada i da me namrgođeno gledaju. Odma san ubrza malo i sakria sokić.
Ovaj je već opljačkala nekog drugog pa san bia siguran
Nizali su se hramovi, a ljudi je bilo sve više. Kad smo došli do Bagmatia, gužva je bila grozna. Bili se dim diza pedesetak metara dalje, a prašina je hrskala pod zubima.
– Tu spaljujemo mrtvace, reka je moj prijatelj upirući prstom u dim.
Malo me prošla jeza, ali znatiželja je ipak zajebana stvar.
– Ovo je najbolje misto u Nepalu za bit spaljen. Još ako se uspiješ oprat u rijeci prid smrt onda si sritan Nepalac, objašnjava je
Vrane su ciloj priči davale neki jeziv prizvuk
S jedne strane mosta se pušilo nekoliko platformi za spaljivanje, a na drugoj se tek slagala potpala. Neke crne ptice su jurile u niskom letu, a par bilaca se guralo po mostu kako bi uvatili šta bolje misto za slikat krematorij.
– Rodbina slaže drva od jutra, a u međuvremenu se i pokojnika priprema za spaljivanje. Pere ga se i oblači po hinduističkim pravilima. Možda ne znaš, ali najstariji sin ocu obrije glavu i ostavi samo jedan čuperak na vrhu, nadoveziva se Rewati na ono šta smo vidili.
– I onda ga bogovi povuku za čuperak, upita san pokušavajući razumit priču
– Možda, odgovorija je s osmijehom i slagnia ramenima.
Na drugu stranu rijeke desetak ljudi je sidilo na travi i marendavalo. Odma me malo zgadilo, jer je oni dim od spaljenih ljudi vitar nosia ravno na njih. Neka se čakula ozbiljno zahuktala doli i njima dim ni najmanje nije kvaria tek. Vrane su vrebale i ovde neku spizu.
Marenda se ne smi priskakat… nije zdravo
U cilom kompleksu je vladala nekako opuštena, pomalo vesela atmosfera. Na jednin skalama je sidilo desetak yogija. Neki su bili kvalitetno napušeni pa su samo žmirkali u sunce. Drugi su aktivno radili na tome da dosegnu takvo stanje, a njih par je uvatilo desetak turista u trapulu i muzlo im pare.
– Ova dva su ti falši yogiji. Ima i takvih, kaza mi je moj drug.
Par njemačkih turista je tonilo u prevaru sve dublje, ali su se pri tom, moram priznat, odlično zabavljali.
Sve šta je reka bilo je točno
Rewati je odgovara strpljivo na par stotina pitanja, a ja san mimoilazija yogije i druge vjernike sakrivajući stvari od agresivnih majmunica sa jasno izraženim dojkama. Tad smo iza kantuna vidili njega. Sidia je mirno i meditira. Srili su nam se pogledi a on je napravia mot rukom ko ‘mali dođi vamo’. Prisa san, a on me posua cvićem po glavi i u ruku mi da Budino voće i simbol Boga majmuna te mi je odlučia proreč zeru sudbine. Poručia mi je ‘neko će te pitat pare. Nemoj dat jer ih nećes dobit nazad’. Posli toga me pita 200 rupija. Ladno san mu da lovu. Mora da je yogi pomislia ‘ala debila, pa sad san mu reka da ne daje pare’…
Eto zato se nikad neću obogatit.
Lakši za 200 rupija uputili smo se nazad. Kako smo se zapričali nisam ni primjetio da smo na brdašcu povrh rijeke i da imam genijalan pogled. Hramovi su stršali načičkani na sve strane, jedna se lomača crvenila pored rijeke, a more kaotičnih zvukova je izranjalo ispod nas. Sta san i promislia ‘e ovi put si stvarno daleko otiša’.
Dalmejšn lost in tranzlejšn 