Kad smo završili svoje putešestvije u Patanu, mali se vozač ponada da je lako zaradia svoje pare i da je čupavom Europljaninu dosta prašine pa da ćemo poć nazad u Kathmandu umisto u Kirtipur. Naravno, Rewatiju i meni je bilo jasno da se to neće dogodit.
Kako na put nikad ne iden nespreman tako san svoj domaći rad o ovom gradu napravia toliko dobro da san se baš naložia. Kirtipur ima možda najluđu priču u ciloj dolini Kathmandua. Samo ime mu na sanskrtu znači Slavni grad, a za Nepalce je to i misto hodočašća jer Kirtipur krije ogroman broj hinduističkih hramova, budističkih gumbasa što bi bilo nešto poput samostana, ali i što je neobično, nekoliko crkvi. Baš su kapucinski svećenici bili važni bilježnici kirtipurske povijesti, ali iskren da vam budem nisan tamo iša radi hramova, njih za moj gušt ima sasvim dovoljno i u Kathmanduu. Korijen mog interesa je leža u nadimku koji Kirtipur i danas nosi – Grad ljudi bez nosa. Je, bia san ja svjestan da Kirtipurci danas imaju nos i da je sve normalno u tom gradu, ali ne mogu lagat da nisan isto bia znatiželjan.
Već na prvi pogled je jasno da je Kirtipur poseban
Davnih dana tamo u 19. stoljeću kralj Gorkhi, agresivnog planinskog plemena, odlučia je kako bi bilo skroz zgodno osvojit bogatu dolinu Kathmandua i pokorit tih nekoliko kraljevstava. Isto tako je dotični Prthvi Narayan Shah shvatio da neće to ić lako. Kathmandu je i za njegovu spretnu vojsku bia prevelik zalogaj pa je odlučia da će veliki grad ipak morat ugušit blokadom, izgladnit ga. I taj njegov plan se pokaza relativno uspješnim dok nije doša pod Kirtipur i njegove dišpetne stanovnike. Postavia je Narayan opsadu, ali mu je prvi juriš proša u najmanju ruku katastrofalno. Jedva je živu glavu izvuka. Najbolji mu je zapovjednik poginia, a on se mora priobuka u pustinjaka i izmigoljija Kirtipurcima. Dovea je gorkhanski kralj još vojnika i brata Surpatapa, blokira puteve i ubija svakog ko bi sa sobom nosia sol ili pamuk. Kirtipurci se nisu dali. Već ozbiljno iznervirani kralj posla je brata da riješi problem, a ovi se vratia bez pola vojske i jednog oka ali sa strijelom viška.
– Tad se zareka da će ga Kirtipur pamtit tisuću godina, kaže Rewati i nastavlja, smislia je paklen plan i groznu osvetu kad se jednom dočepa grada.
Taman na tom dilu priče izašli smo iz jedne okuke i ukaza se šareno obojani grad, pomalo prašnjav i ovako iz daljine. Izgleda je ko da visi s brda. Odma mi je bila jasnija Rewatijeva priča. Ja san drobia o strateškoj prednosti grada na brdu, mali je vožač striga ušima i puva kroz nos jer san se puno vrpoljia u malome Suzukiju, a Rewati se ko i inače smija.
Parkirali smo u dnu brda, a vozač je odma nesta iza kantuna. Nisan bia siguran di triba poć, ali je zato moj vodič ima par ideja. Penjali su se po uzbrdici, ko uz nos, a Rewati komentira da san u dobroj formi…naravno za jednog zapadnjaka. Bilo mi je drago i nije mi bilo mrsko šta me hvali, ali ipak me interesirala priča do kraja.
– Nego Rewati kako je Narayan osvojia na kraju ovakav grad
– Pa na prevaru, na smija se moj prijatelj i vragolasto pogleda ispod oka.
Zajeban kakav je bia, Gorkha kralj je naša nekog pokvarenog Latipurca Danivantu koji je pustia njegovu vojsku u grad. Kad je Kirtipur pa, uslijelila je osveta od koje se ledi krv u žilama. Kralj je naredia da se svim stanovnicima grada starijima od 13 godina, muškima i ženskima, otkinu nos i gornja usna. Izuzetak su bili samo oni koji su znali lipo svirat puhački instrument. Navodno su u kofama iz grada iznešene stotine noseva, a šaljivi kralj je na neko vrime Kirtipur preimonova u Grad ljudi bez nosa.
Kad je kolega završia svoje pripovjedanje moran priznat da san dobrih po ure priko očala virija svakog stanovnika koji bi nam iša u susret ne bi li otkria tragove tog krvavog 18. stoljeća na njihovim licima. Svi Kirtipurci danas imaju noseve što je i logično, a uz to stranca često počaste širokim osmjehom dobrodošlice. Očito su prebolili tu traumu.
Stari dio grada se jako razlikuje od ostalih mista u Dolini. Osim šta se zagrlia s brdom na kojem je rasta, Kirtipur je puno tiši od Patana ili pak Kathmandua. S vrimena na vrime, tišinu prikine škrgotanje molitvenih valjaka i pucketanje zastavica, ali prave nepalske graje je nedostajalo. Povirili smo nekoliko manjih hramova, a s obzirom da san već bia pomalo gladan zaustavili smo se u vrlo neobičnom restoranu. Bila je rič o nekakvom tradicijskom muzeju na čijem je izdvojenom dilu bila kužina na otvorenom i prostrana terasa sa perfektnim pogledom. Izuli smo se i sili u kantun. Dvi su debeljuškaste kuharice pile čaj, a osin nas dvojice svak u svom uglu je sidia jedan švedski bračni par i cura koja je po svemu sudeći reprezentativan primjerak novog soja zapadnjačkih hipija.
Dok su se kuharice graciozno kretale prostorom, a hrana polako stizala, ja san upa u priču sa starin Šveđanima. Simpatični avanturisti u zlatnim godinama su rado razgovarali o Nepalu, ali i o našim domovinama pa mi je vrime brzo prolazilo. Hipijevka je pretjerano izmjenjivala nježnosti sa restoranskom mačkom. Malo je falilo da joj i jezik uvali.
Moj nasmijani drug se čudio zašto sam naručio hrane za četiri osobe, ali s obzirom da su cijene bile bezobrazno niske, a spiza bogovska nije ostalo puno toga iza nas. Dim iz kužine je punia nos i oči, a onako zavaljeni po kušinima na podu meditirali smo u blaženoj prežderanosti. Švedski par mi je ostavia posjetnicu i suptilno, kako to samo Skandinavci u poznim godinama znaju, se uputio u neku novu motorističku avanturu. Hipijevka je prigovarala kuharici jer je u hrani našla mačiju dlaku. Ništa čudno s obzirom da joj je maca pola ručka sidila u pijatu. Bilo je vrime da se i mi pokrenemo.
– Prije nego odemo moraš još jednu stvar vidit, reka mi je Rewati dok san se cjenka sa lokalnim prodavačem oko cijene nekakve glinene Ganešove glave. Sačeka je da platin pa me povuka za ruku.
– Rewati ima li u ovom gradu iti jedan put koji nije uzbrdo, lino san grinta
– Bit će ti drago, reka je.
I bilo mi je drago. Hram Uma Maheshwar bia je na samo vrhu mista. Dva velika kamena slona su nas dočekala na ulazu. Hram je izuzetno bitan za hinduiste, ali i neobično prazan. Posljednjih tridesetak godina se na ovom mistu događa neobično puno krađa pa su tako neke skulpture završile čak i u jednom berlinskom muzeju. Ipak, usprkos praznini hramu ništa ne nedostaje jer ono što je njegovo najveće blago jest upravo pozicija. Kathmandu se pod nama prostra ko pomalo ofucani, prašnjavi tepih, a iznad velikog grada su izvirila četiri gorostasna vrha. Ganesh Himal, Langtang , Gauri Shankar i iznad svih Cho Oyu koji se protega preko osan kilometara u visinu.
– Znaš sad mi je jasno zašto je Narayan tako zapea da osvoji ovi grad, promrmlja san zureći u daljinu.
Kathmandu kao na dlanu
Dalmejšn lost in tranzlejšn 