Swayambhutinath: Priča o majmunu i hramu

Majmun. Simpatična mala beštija koju ko dica idemo gledat u zoološki s mamom i tatom. Bar kod nas u Europi. Tijekom moja zadnja dva vaneuropska putovanja majmun mi je posta puno jasniji.

Priča s ovim stvorenjima počela je još u Keniji kad je višesatnu raspravu o evoluciji između mene i našeg safari vodiča Tudora uzrokova jedan majmunčić koji je temeljito masturbira isprid parkiranog džipa nedaleko od kampa di smo bili smišteni.

Ovo su ipak nepalski majmuni s obzirom da sam bio pristojan i nisam slikao onog ‘zaposlenog’ kenijskog

– I onda nek neko kaže da mi imamo iste pretke, prezrivo i s gađenjem je Tudor pokaza na mališana dok se ovaj bavia svojim ‘mališom’, dodajući još par argumenata u čast kreacionizma.

– To ti je ko pet prstiju jedne ruke, izrasli iz iste šake, slični, a opet različiti, sta san odma u obranu barba Darwina dok nas je zaposleno majmunče pratilo pogledom.

Moj kolega vodič je zagriza za priču, obilazak je i onako bia gotov, a tribalo je počet neku dobru raspravu za ubit večer u izoliranom West Savu. Laura je privrnila očima, Iva se isključila, a dobri naš Emanuel odlučia pomno slušat i pazit da nas dvojica ne izazovemo međudržavni i međureligijski incident. Tih sam se kenijskih dana nagleda svega. Posebno je interesantan bia sukob kuhara u kampu i majmunske bande koja krade spizu. Kuhalo se na otvorenom, a divljina je dosezala do samih rubova otvorenog kampovskog restorana. Svaki je kuhar ima dvije satarice, jednu za hranu, drugu za obranu od ‘bandita’. Majmuni su pak imali taktiku i brojnost. Doduše i svakom trećem je falio rep. Mali banditi su se šuljali, radili diverzije i prosili od gostiju. Gleda bi te u oči ko dite kad traži sladoled i taman kad bi mu tia pružit naranču od nekud bi fijuknula kamenčuga iz ruke kuhara.

Bitka je to koja se bije svaki dan. Lako bi bilo sad osudit moje Kenijce, ali vrag su ti majmuni i nije lako s njima na kraj.

Druga epizoda moje Majmunske štorije uslijedila je par godina kasnije. Dobri Rewati mi je objašnjava da se u Nepalu ne smi ljudima dirat glava, jer je to grozna uvreda za njih dok smo se probijali kroz prašnjavo predgrađe Kathmandua. Išli smo u Swayambhunath.

– Now you will see many monkeys, najavio mi je prijatelj gledajući me ispod oka lagano se smješkajući onako kako to rade ljudi koji planiraju uživati u nečijem oduševljenju.

Zna je da ću se oduševit, jer išli smo u Swayambhutinath ili kako ga oni zovu Hram majmuna (tako ćemo ga sad zvat jer mi se ne da stalno slovkat Swayambhutinath, a ni vama čitat)

Ovaj vrtuljak zahtijeva JavaScript

Najsvetiji je to hram tibetanskog budizma, a posjećuju ga i zagovornici i drugih budističkih škola, ali i hinduisti. Drevni kompleks izdiže se na brdu iznad Kathmandua, a do njega vode duge i strme stepenice. Može se i oko brda, ali to je još veća tlaka. Dušu san ostavia na tim skalama.

Misto je to di se isprepliće stvarnost sa legendama, di zemlje dira onaj mirni dio neba. Budine obrve i oči vas gledaju sa zidova, ali za razliku od očiju dalmatinskih baba koje vas špijuniraju ove kao da paze na putnike namjernike. Gradili su ga Newari koji inače glase za najkreativni i umjetnički najnadereniji narod u tom dilu Azije, a uz brojne stupe i hramove u kompleksu su i raskošna knjižnica, dva hostela i hrpu dućana. Iz perspektive stranca i nebudista cili me Hram majmuna podsjetio na neki spokojni lunapar. Cilo misto zvecka i pucketa od zastavica i molitvenih cilindara, svi su odjeveni u šarenu odjeću, a majmunčića koji šarmiraju strance, puno dvorište.

Ovaj vrtuljak zahtijeva JavaScript

– Ha ha ha look monkey is begging for food. They are real masters, nasmijao se moj vodič dok mi je pokazivao prema majmunu koji je simpatičnu plavokosu strankinju molečljivo vuka za veštu.

Inače, majmuna je more na ovom mistu. Niko ih ne tira, a ni oni ne kradu nego lipo pitaju. Baš dobro odgojeni primati. Nepalci ih gledaju vrlo dobrohotno i praktički tu hordu majmunčića tretira s velikim poštovanjem.

Još me Rewati odvea do neke fontane sa skulpturom u sredini. Na njoj je bila i posudica, a desetak ljudi je nekakvim kovanicama pokušavalo pogodit u nju.

– Evo, probaj, da mi je prijatelj šaku sitniša.

Ubacia san iz prve.

– Neće mi tribat, ponosno san mu vratia ostalo iako da san još kilo toga bacia ne bi više pogodia. Naravski to mu nisam prizna. Kolega je bia impresioniran.

Nikako nisan moga zapamtit Swayambhutinath pa se Rewati odlučia da je vrime za kraće predavanje. Nije red da lutam Kathmanduom ovako neuk.

Ovaj vrtuljak zahtijeva JavaScript

Navodno ime tibetanski naziv za ovo misto bi se prevelo kao ‘uzvišena šuma’ zbog bujne vegetacije na brdu, a nepalski Swayambhutinath bi značilo ‘stvoreno samo od sebe’.  Newari za sam hram vežu bogatu mitologiju koja i danas na ovom mjestu zauzima centralno misto.

Naravno, zanimalo me kakve veze sa svim tim imaju majmuni, na šta se moj drug samo dobrohotno nasmija i učinia rukom da se strpim. Valjda je navika na užurbane Zapadnjake koji ne znaju lipo uživat u priči nego priskaču skaline i postavljaju glupa pitanja.

A priča kaže da je cila dolina Kathmandua nekoć bila ispunjena ogromnim jezerom iz kojeg je izrasta mamutski lotus. Upravo se na lotus i jezero odnosi fraza ‘stvoreno od samih sebe’. Manjushri, bodhisttava mudrosti i učenja je ima viziju lotusa na jezeru i odlučia je otputovat tamo da ga obožava. Triba je navodno ostavit kosu kratkom, ali se zapustio i na kosi su mu su se nastanile uši, a kad su te uši narasle razvile su se u svete majmune koji i danas žive na Swayambhutinathu. Manjushri je malo kasnije shvatio da bi područje moglo bit lipo misto za život pa je odlučia svojim moćima presjeći klisuru i pustiti da voda iscuri. Rastvorila se dolina u kojoj danas leži Kathmandu, lotus je pretvoria u brdo, a cvijet je postao stupa.

Dok je Rewati meni otvara oči, pristupia nam je  prilično smotan mladić. Naumia je zaradit neke pare taj dan, ali vrlo brzo je shvatio da nam vodič ne triba pa je zajedno sa mnom sluša mog prijatelja i njegovo izlaganje. Uskočia bi s vrimena na vrime, ali ne napadno, više ko školarac koji pokazuje da i on zna štoriju. Zanesen legendama i mitovima nisan ni primjetia da smo ušli u nekakvu manufakturu i da smo se popeli na treći kat. Strignia san ušima i namrštia san, a mladić, koji se predstavio kao Siam, je odma shvatio o čemu se radi.

Siam i ja s tim da on nije bia spreman na Rewatijev napad fotoaparatom

– Best view in the city, reka je na dobrom engleskom dok smo preskakali preko kožnih torbi i cipela ručne izrade.

I Siam nije laga.

Pogled je puca preko šarmantnog Kathmandua, nagužvanog i zadimljenog. Desetak smo minuta stajali i zurili.  Rewati je u tišini uživa, a ja san promatra šušur u hramu ispod nas kad me po nosu počeša miris kanabisa.

Izgleda da je Siam zamota jednu ‘meditaciju’, a na teraci, metar i po od njega mirno je sidia majmunčić. Ne znan je li mali sveti majmun meditira sa svojim prijateljem ili je čeka da mu Siam ponudi dim, ali njihov sklad je bio opipljiv.

Čovik, majmun i njihov hram.

 

Ovaj vrtuljak zahtijeva JavaScript

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Nepal, Putovanja i označen sa , , , , , , , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s