‘Jesi li to i ti u Kathmanduu‘, poruka je koja me dočekala na mobitelu samo dan nakon šta san stiga u glavni nepalski grad. Bila je to Jelena. Simpatična Crnogorka koju sam poznava po putopisnoj, pomalo meditativnoj poeziji, a ona mene po švrljotinama iz svita. Nismo se nikako uspijevali srist na brdovitom Balkanu, ali eto izgleda da smo se potrefili na drugom kraju svita.
Par poruka i dogovorili smo se da ćemo se napokon upoznati, a i da će mi pokazat grad s obzirom da se njoj jedno putovanje pritvorilo u višemisečni boravak u zemlji mira i ljubavi.
Jele od Crne Gore pojavila se pred mojim hotelom praćena dicom iz ulice, a koncentraciju joj je iz nekog meni nepoznatog razloga remetila diskusija s taksistom koji je uopće nije vozio, no ipak me je odma prepoznala. Jedna bajadera kao poklon i prvih desetak minuta je postalo jasno da se s putničke strane dobro razumimo. Skakali smo s teme na temu, a Jelena je u zanosu govorila o ovoj magičnoj zemlji – ljudima, hrani, transcendentalnim iskustvima i vrhunskom rocku koji vlada diljem Thamela isto kao i u sakrivenin rupama Kathmandua. Ona je svoje vizije Kathmandua temeljila na Pešićevim citatima, a ja svoju na Sekelju i Pauletiću – ona u poetici, a ja u realnosti, ona tu misec, ja dva dana, a oboje oduševljeni i opijeni gradom koji luduje i smije se oko nas.
Noćni Thamel misto je di se možete susrest s jednim skrivenim Kathmanduom
Nakon par dana dogovorili smo sastanak u nekakvom kafiću koji ja naravno nisan moga nać. Luta san po Thamelu, tražia priko navigacije vražiji kafić, ali nikako… u jednon trenutku san se zaustavia isprid dućana kad su mi prišla dva mladića. Imali su nekih 25 godini i obojica su mi bili malo priko ramena.
– Hašššiš, marijuana, zašišta je jedan od njih
– No thanks, odgovoria san pristojno
– Cocain, heroin? upita je sad drugi
– No, opet san dobacija odmjeravajući njih dvojicu koji, budimo realni nisu izgledali pretjerano opasni, ali i policajca koji je staja trideset metara dalje
– Kako mi sve to nudite, a policajac je blizu
– Don t worry my friend, he is very cooperative, zavjerenički se nasmija opet onaj prvi usput nudeći mi neke droge za koje nisan ni zna da postoje
– Ma neću brate nikakve droge, mani me se
– Maybe – girl, zaškiljija je na jedno oko moj maleni kriminalac
Samo san odmahnia glavom. Zamislili su se, pogledali se malo zbunjeno s obzirom da im je na brzinu ponestalo artikala u dućanu.
– Huh…maybe boy, proba je sumnjičavo opet kolega u nadi da je muška prostitucija nešto što ovaj ‘visoki’ Europljanin od 171 cm traži.
– Definitivno ne, nasmija san se, a njih dvojica su se cili unezgodili. Doša čovik u njihovu zemju, a oni mu nemaju šta za ponudit. O jeben te živote.
Vidia san njihovu muku pa san prikinia šutnju
– A momci, znate li vi di je ovaj kafić, pokaza san in ime na papiriću
– Ooo of course, my friend, uzviknili su.
Veselo su me poveli dobrih pola kilometra kroz centar grada časkajući o mojim turističkim iskustvima i problemima koje muće poštene dilere u Kathmanduu. Žalili su se kako je cijena hašiša pala, a i da više ni Ameri nisu dovoljno glupi da kupuju falš robu. Skoro mi ih je bilo ža.
Na kraju su me izgrlili i izjubili na ulici isprid restorana, lipo smo se pozdravili, a oni mi poželili dobrodošlicu u njihovu zemju. Nisu me čak ni pare tražili.
– Jeben ti sriću, ovde su čak i kriminalci simpatični. Nikad zarade s ovakvom ljubaznošću kod ovih momaka, zaključia san se češkajući se po glavi ispred restorana di su me ostavili. Tapnia san se po zadnjen džepu…pih, ni takujin mi nisu ukrali.
Dalmejšn lost in tranzlejšn 