‘Bogati investitor’ i kutija za postole

Svanilo je i moje prvo nepalsko jutro. Probudilo me žestoko nabijanje nekoliko desetaka čekiča s prvim zrakama sunca koje su ušle u moju sobu. Znate, sa onog gradilišta s kojeg se buka ne čuje, kako je reka moj dobri indijski gazda. Vrag mu sriću odnia. Opra san zube, pozdravia se s radnicima koji su me gledali kroz punistru, nataknia cvike i krenia popit kavu nakon doručka kad mi je nakon svega pedesetak koraka u susret došla žena od svojih četrdesetak godina i pružila obje ruke prema meni. Lipo mi se obratila, ali ipak me iznenadila s obzirom da san upravo pokušava išćeprkat zaostali krmelj ispod cvika pa nisan bia baš skoncentriran.

Trgovina u izbjegličkom kvartu… šareno ko sa razglednice i daleko od pogleda turista

– Dobri mladiću, bi li ti meni kupia mlika za dicu. Živi nas 9 u jednoj kućici otkad nam je potres srušia sve, upitala me ta malena žena i uzela me hrapavin rukama nježno za podlakticu

– Nisan vas dobro razumia, pita san malo zbunjeno. Nisan se odma snaša, šta ću.

Ponovila je ona meni sve brzo, dodala još detalj, dva, a meni je u međuvremenu došlo do mozga – peca me na najstariju moguću foru.

Inače, fora s kupovinom mlika u prahu za dicu jedan je od najrasprostranjenijih trikova među sitnim prevarantima. Naime, povedu vas u trgovinu i kupe naravno najskuplje mliko u prahu koje ima pokušavajući nažicat nešto više od prvotnog dogovora. Nakon toga vas još malo gnjave i kada se raziđete lipo sa blagajnikom podile pare, trgovac vrati mliko u dućan do idućeg turista.

Ipak, nije mi da vrag mira. Prošlo mi je kroz glavu da san novi u gradu i da bi bilo zgodno vidit di će me ova priča odvest. Odlučia san potrošit na to novo iskustvo 15 dolara i prihvatia san igru.

Uglavnom, gospođi san kupia neko sridnje pakiranje mlika, a ona me pozvala na chapati (palačinke) i masala čaj sa sedan vrsta začina kod sebe doma. Puten me je još odvela u hinduističku pagodicu u centru grada i prilipila mi tiku na čelo. Pokupili smo i njenu navodnu sestru i sili u lokalni taksi. Sunce je pržilo, a prašina se kroz otvorenu punistru lipila po mojim cvikama.

Iako san se osjeća sigurno isto mi je bilo drago šta nisan ponia sve pare sa sobom. Ima san taman dovoljno da ako me budu pljačkali ne bude neugodno ni njima, a ni meni. Uglavnom, tete su nadograđivale priču i budile sažaljenje svim dostupnim sredstvima, a mi smo u međuvremenu izašli iz Kathmandua i stali u nekakvom devastiranom predgrađu.

Dica su trčkarala po cesti, a neka se ekipa malo dalje pokušavala bavit građevinskim radovima. Mene su dvi gospođe pomalo hvalisavo vodile susjedstvom  dok su mi se dica višala po rukama. Scena tako poznata iz Kenije no ovdje se sve to nekako uglađenije i tiše zbivalo, onako sa stilom.

Odjekivali su usklici dice i udarci čekiča dok smo prolazili golemom čistinom na kojoj je navodno nekad stajalo cijelo naselje

Kad smo ušli lipa mala Tina, ćer od ove šta me dovela, odma je metnila kuvat čaj, a i chapati su bili spremni za čas. Raspričala se stara o tome kako su beskućnici jer im je potres sve razbia. Kaže, bili su bogata familija, a eto sad sirotinja. Skupilo se par klinaca, šta njihove dice, šta sestrine. Sva bosa.

Dok smo jeli počeo sam slagat mozaik same priče. Kaže, gospođa da njima triba izvor zarade da bi se vratili na noge i da ona ima sina koji bi tia radit. Volia bi čistit postole, ali nema opremu. Naravno, pitanje je bilo hoću li mu kupit opremu, ali nije to išlo onako ‘u glavu’ nego lipo izokola.

Uglavnom kad san ja pita koliko košta, ona je najmanjeg dječaka poslala po nekog, a taj neko se pojavia za brat, bratu dvadeset sekundi. Ko da je iza vrata čeka.

Od malih nogu se triba pripremat za rukovodeće pozicije

Visoki Indijac je nosia ogromnu kutiju s opremom za postole. Pravi trgovac, nasmješen, slatkorječiv i slikovit. Sve je on izvadia i objasnia usput obasipajući me komplimentima. Odbija je reč cijenu prije nego završi izlaganje, a bija bi mi i postole očistia da nisan slučajno bia u starkama.

– Nego recite vi meni ‘how much’, pita san inzistirajući na odgovoru.

– 420, ispalia je

– Čega? – pita san znajući da cijena nije u nepalskim rupijama što mi je istovremeno tiralo smijeh na usne i ideju da triba sad poć ća kad ga odbijen.

– Pa dolara, odgovoria je ko da se podrazumjeva da ću istrest dvi ijade kuna za kutiju za postole

Tu su nam se planovi razišli, a ka šta san reka došlo je vrime da se i ja rastanen s njima. On se skoro uvridija mojim odbijanjem tako sjajne ponude, a fameja je ostala duboko razočarana još jednim bijegom ‘bogatog investitora’.

Lipa Tina, teta i mali rođak rado su se slikali sa mnom usprkos propalim poslovnim planovima

Ipak pristojno su mi obećali da će me vratit u centar grada pa san se i ja malo raznježia. Pošteni neki prevaranti, a čak nisu ni prevaranti nego judi koji se trude izvuć iz bijede. Za kraj san odlučia potrošit svih onih 15 dolara pa smo otišli do lokalne trgovine da kupimo još namirnica koje će vratit u dućan kasnije.

Sili smo u taksi i dvadeset se minuta vozili u tišini. Pozdravili se i razišli bogatiji… oni za 15 dolara, a ja za još jedno iskustvo. U povratku san ja platia taksi, ako koga briga.

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s