Već na početku mog boravka na Baltiku upozna san dvi jako drage divojke iz Japana. Srili smo se na nekom okupljanju stranaca u Šiauliaiu i nekako smo se odma sprijateljili. Krasne, plahe naravi, ali neobično znatiželjne i informirane odma su se meni i kolegicama zavukle pod kožu.
Iako svakako zaslužuju da im se ime napiše, neću to napravit jer su iznimno sramežljive i ne bi im bilo baš drago. Ipak priča im neće bit mrska.
Uglavnom, kao pripadnice jedne stare, bogate i nama neobične kulture svakim susretom otkrivale su mi nešto novo, a bogami i mi njima.
Čita san kako japanski navijači znaju očistit stadion nakon utakmice i uvik me to oduševljavalo. I zaista naše prijateljice su krasne gošće. Svaki put kad dođu inzistiraju da nan pomognu čistit kuću nakon partija ili prat suđe posli večere. Naravno, mi im ne bi dali, a onda bi nam se one lipo sutra ispričale šta nam nisu pomogle.
Kad smo se već malo zbližili, meni je palo na pamet kako bih moga uvati u đir, pa bi im onda s vrimena na vrime predbacija kako nikad ne operu suđe kad dođu u goste, šta bi redovito izazvalo bujicu isprika. Kad bi im reka da se samo šalim u početku bi se zarumenile, a kasnije bi se s guštom smijale i dobacile ‘Aldo ju ar đoking tu mač. Vi kant get evri tajm ven ju ar đoking’.
Ipak s vrimenom smo se jako sprijateljili i počeli kužit jedni druge pa su mi se jednom prilikom požalile kako ih neki Turčin zeza i uči ih krivo turski minjajući zahvale i isprike sa psovkama bez da in reće. Naravno, pridložia san in se brane sarkaznom i ironijom. E da ste vidili tog iskrenog čuđenja.
- Niko u Japanu ti to ne koristi. Da tako počnem pričat u Japanu svi bi mislili da san ozbiljna ili luda. Ali ja bi tila naučit taj sarkazam. Mislim da će s Atakanom (nadimak spomenutom Turčinu) to upalit. Moraš nas naučit, pitala me mlađa od njih.
Malo po malo iz mojih priča i onog šta su otprije znale o Lipoj Našoj ove dvi simpatične divojke postale su impresionirane balkanskim šeretskim barbarstvom, opuštenošću i onim šta bi Boris Dežulović nazva, nedostatkom osjećaja za posljedice.
Salveta je bila od velike pomoći
Dosta dugo san uspješno sakriva negativne dilove našeg regionalnog nasljeđa dok me jedno popodne na kavi nije pitala zašto beštiman dok čitan vijesti na mobitelu.
Ako se dobro sića birani ričima san častia neku poštenu kaznu Hajduku i prisjećao se obiteljskog stabla vodećih ljudi HNS-a i moran priznat da san se naša u problemu kako to ovoj divojci objasnit.
‘Ma ništa, bezveze, nanervirala me naša nogometna mafija pa malo psujem’, prova san objasnit.
Ona me začuđeno pogledala i pitala – a šta ti je to nogometna mafija? Misliš, ono gangsteri? Bum bum i pucanje? Ali kakve veze oni imaju s nogometom.
E ajd ti san njoj objasni. Moj engleski nije dovoljno dobar da bi se uvlaćia u detalje, a njen nije dovoljno dobar da bi ih razumila. Nisan pravo da van kažen bia siguran ni je li nju to ozbiljno zanima ili je samo pristojna.
Ali vođen onom ‘ako je ne zanima, šta je pitala’ ja san manirom dugogodišnjeg navijača Hajduka na dugo i naširoko uvatia pilat s Mamićem, Šukerom (njega je i pripoznala, ali rekla je da joj nije drag nakon šta san ga napljuca) i Markovićem, Tuđmanom i Bandićem.
Posli jedno 40 minuta pita sa je ‘ jel ti sad jasno šta je to nogometna mafija’… kaže ona ‘samo 50 posto’
- Pa kojih 50 posto?
- U stvari skoro mi ništa jasno… razumin da je protuzakonito, ali nije mi jasno kako je to moguće…
Onda san lipo uzea salvetu i počea crtat ljude koji minjaju imena klubovima svake noći prije spavanja, druge koji privatiziraju reprezentaciju ili pak one koji ih štite… pa su se šarale na salveti prevare, pranja love i ‘robovlasnički odnosi’, šarale su se Lokomotive i Rijeke… i onda je ona skupila bile ruke i uzviknila ‘aaaaaa sad mi je jasno… sve mi je jasno. Samo ne razumin kako je moguće da to traje 10 godina i da ih nisu kaznili. Pa jel se to sve zna?’
Malo san se smrknia i reka ‘ e pa i to ti je Balkan. Kod nas sve može pa tako i ovo’.
Moja se draga japanska prijateljica prvo uozbiljila na trenutak pa me potapšala po ramenu i uz osmjeh rekla ‘ajde Aldo, možda imate nogometnu mafiju, ali imate i sarkazam… to valjda ne ide jedno bez drugog’.
Eto na kraju je ona meni objasnila Balkan, sarkazam, ironiju i Mamića, a ne ja njoj.
Putopis je objavljen i na Dalmatinskom portalu
Dalmejšn lost in tranzlejšn 