Poljubac skitnice

Kod mene u familiji već se generacijama proteže jedna neobična crta od koje, ne mogu reć da imamo neke konkretne, opipljive koristi no uvik bi nam priskrbilo zanimljivih priča. Naime, imamo dar da lako sklapamo prijateljstva sa skitnicama, putnicima – namjernicima, uličnim sviračima i časnim sestrama. Dobro ovo zadnje je malo van konteksta, ali s obzirom da smo ateistička familija znakovito je samo po sebi.

Tako je dide, priča kaze, da prenoćište jednom mladom Romu koji je igrom slučaja zaluta na vrh otoka Hvara. Manje više svi su mislili da je lud – što je na kraju krajeva još jedna karakteristika mojih predaka – ali nije ga puno bilo briga.

Uglavnom, prošlo je nakon toga dosta vrimena i dide je već i zaboravia taj događaj. Momčić je odrasta i igrom slučaja se sa svojom ekipom desetak godina pojavia na pravom mistu u pravo vrime, kako bi didu priskočia u pomoć. Na mostarskom kolodvoru grupica lokalnih razbojnika prijetila je da ce fizički napast dida, babu i prijatelje kad je zaboravljeni gost sa drugarima sta u zaštitu starog prijatelja… malac njega nije zaboravia.

‘Jebo ti sebe kad te cigani brane’, navodno je jedan od štemera dobacia didu, a taj je citat i dan danas je rado upotrebljavana uvreda ili kompliment u mojoj kući.

Eto, koliko god ludo zvučalo, obiteljska legenda tako kaže. Sve u svemu takvih primjera s obe strane mog obiteljskog stable ima na pretek.

Moja draga mater, tako, i dan danas uživa u ekscentričnom prijateljstvu jedne ostarjele, ali još živahne lokalne svercerice ‘markama’. Uvik je smišno vidit kako se s guštom u prolazu na pijaci komplimentiraju stroga profesorica i njena drugarica.

Eto taj ‘zlatni’ gen bit će da je upa i u moju DNK kašu pa s vrimena na vrime znam nać neku druželjubivu dušu na ulici.

U Vilniusu upeka debeli minus. Andrei se smrzla kosa, a meni sve ostalo. Dok smo šetuckali po gradu pažnju nam privuće smišni starčić, kvalitetno pijan, ali izrazito rasplesan i dobročudan. Isti mali Dide mraz. Brkovi i brada mu žuti od duhana, a oči mu se jedva vide. Pleše i piva, malo na ruskom, malo na litavskom.

Izvućen ja par kovanica kako bi mu donira za gorivo. Nije lako tako gonit, šta bi rekli u Sućurju, po ovakvoj zimi. A on se ozaria. Uvatia me u priču. Mislim on je prica, a ja san se smija i ništa ga nisan razumia jer je govoria na ruskom i litavskom. Ono malo engleskog šta je natuca otkrilo mi je da je bia u Sloveniji i da tvrdi da je dobar prijatelj s Putinom, a i Tita je spominja. Nije nas tia pustit da odemo dok nam ne otpiva nešto.

Plesa je u ritmu onog sta je mumlja i koketno zabaciva smrznute ruke. Kad je napokon završia morali smo se slikat nas dvojica. Iako bi ja bia zadovoljan normalnom fotografiranju on je ipak inzistira na grljenju… a ko je vidia odbit zagrljaj…

Nas dva prijatelja :)

Nas dva prijatelja 🙂

Par dana kasnije već mi se učinilo da san uša u seriju. Priskočit cu dio o vremenskim uvjetima u Šiauliaiu jer jasno je da je snig bia do pola kolina. Iša san se tetovirat i ko poznata kukavica kad su igle u pitanju tresa san se od nervoze. Andrea je bacala neukusne fore o padanju u nesvijest i infekcijama kad nas je zaustavia visoki čovik s cvikama u ruci. Bia je sasvim solidno obućen, ali falia mu je pridnji zub i vec je vonja na zdravicu. Bia je dobro uznemiren. Nije mi baš bilo jasno šta bi on od nas tia sve dok mi nije pokaza cvike. Falilo mu je jedno staklo. Ispalo je negdi na snig, a on onako škiljav nije moga nać prozirno stakalce na snigu. Andrea i ja smo odma osigurali područje u maniri CSI Miami bez obzira šta smo u martama gacali pet minuta okolo.

Prolaznici su nas gledali dok se nas troje saginjalo i izmicalo, a ja san čak i kleknia i stavia glavu na ravninu puta da uvatin lom svitlosti ili sta već. Uglavno našli smo mi staklo zdravo i živo, a naš se novi prijatelj ozaria i iz džepa izvadia 2 eura. Oće da uzmemo. Ma ajde prijatelju da ti uziman lovu nije mi ni na kraj pameti. Neka ostane za nazdravit. Nasmija se i onako krupan i visok nas je prije nego smo se snašli obgrlia rukama i udilia nam po poljubac u obraz… dobro smo i prošli.

Eto ne znam, hoće li meni ova prijateljstva donit završnicu ko didu. Čisto sumnjam, ali eto makar su mi priču dali.

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Jedan odgovor na Poljubac skitnice

  1. Povratni ping: Važno se zvati Dražen (u Litvi) | Dalmejšn lost in tranzlejšn

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s