Markova pustolovina ili čije kosti Talijani gube stoljećima

Kad san bia dite najdraži svetac mi je bia sveti Nikola. Nije na mene utjecala  činjenica da san ateista sve dok su mi stavlja pokone u postole. Kako san odrasta tako su se neki drugi ljudi više počeli interesirat za Niku, u prvom redu baba koja mu se sad intenzivno moli kad god ja sidnen u autobus, a mene su usprkos kontinuiranom nedostatku religioznosti počeli fascinirat neki drugi mučenici i ljudi od božje riči.

Freska koja prikazuje švercanje kostiju iz Aleksandrije

Volin da se nešto prevrće, da se nađe dašak kaosa i zrno misterije. Sveti Marko, moj novi omiljeni svetac, igrom slučaja ispunia je sve te uvjete pa i otiša korak dalje.

Marko je za života proputova ijade kilometara i vidia je svita, a bogami nakon smrti njegove kosti napravile su veliku barufu, švercale se priko granice i uzbudljivo putovale cilim Mediteranom.

Navodno se Marko tijekom jednog od ranih putovanja između Ravene i Akvileje zbog oluje zaustavia na otočiću u venecijanskoj laguni. Usnia je snom pravednika, ali sanja je čudne sne.

Ukaza mu se ni manje ni više nego anđeo.

– Mir tebi, Marko, evangelisto moj, pozdravia ga je anđelak i kako je bia osobito razgovorljiv još mu je obeća da će tu negdi počivat njegove kosti i čekat sudnji dan.

Marko je nastavia svoje pohode i sveti život, a sve se činilo da će mu posljednje počivalište bit jako daleko – u Egiptu. Ipak sudbina je zamišala karte, privrnila nebo i zemju i svetcu ni nakon smrti nije dala mira.

Godina je bila 828., prašina se dizala po prašnjavoj aleksandrijskoj luci, a dva su se Venecijanca u kantunu nešto došaptavala. Legenda kaže da su se dokopali svetih kostiju koje je jedan fratar sakria nakon šta je Marko umra kako bi donili slavu svome gradu.

– Za gospu blaženu šta ćemo mi sad s njim. Em je mrtav, em šuška dok ga nosimo, a i ovi ga traže, kuka je Malamocco dok je prstom čistia uvo i odmjerava jednu mladu i bujnu Egipćanku koja je prolazila isprid njih.

– Muči više, ne mogu te slušat, vidiš da mislin, puva je Torcello i pokušava uvatit mrvu sjene dok mu je prašina išla u oči.

– Znaš, ja bi sad mrvu prasetine, onako lipo zapečene. Znaš ono kad gudića tek odvojiš od sise… pa kad je još od mlika pa da hrska i onda udrit jedno po litra crnjaka i zaspat popodne jednu uru, odsutno je mrmlja opet Malamocco i češa se po praznom drobu dok je simfonija kruljenja iz njega svirala

– Aj se koncentriraj gladušu jedan,  di ćeš izit prasetinu ode u muslimanskoj zemji. Pa oni neće ni da je dir… ajmeeeee, ajmeee, ječa je oduševljeno Torcello  i skakuta na mistu– sitia se

– Pa to ćemo!

– Šta? Oćemo na pećeno, veselo upita malo glupasti Malamocco

– Ma ne budalo. Kakvo pećeno?Utrpat ćemo kosti ispod svinjskih polovica i ovi na granici nas neće dirat. Kužiš, svinjetina i to, objašnjava je ushićeno zbunjenom Malamoccu njegov oštroumni kolega.

Stavimo li na stranu moju malo podivljalu maštu, otprilike legenda kaže da su njih dvojica  upravo tako priko granice prokriumčarili kosti ispod svinjskih polovica koje aleksandrijski carinici, inače muslimani, nisu dirali.

Torcello i Malamocco su po svemu sudeći kosti bez većih problema donili u Veneciju no tu priči nije kraj.  Sritni šta su napokon dobili relikvije jednog ‘teškaša’ ko što je Marko dali su si truda da kosti sakriju šta bolje dok se bazilika ne zgotovi. I to su napravili toliko dobro, da ih ni sami nisu mogli naći narednih 200 godina. Pojavile su se u čudnim okolnostima kad se, prema priči, odlomia komad zida tijekom mise i otkrila se kutija u kojoj su čuvali ono što je od Marka ostalo.

Ponovo su ih spremili u nekakvu tajnu kriptu te im se još jednom gubi svaki trag. Stvarno su dobro pazili na njih. Navodno nisu bile izgubljene, ali iskreno sumnjam u to. Više san uvjerenja da ih je bilo sramota reć da su ovako bitne svetačke kosti uspili zametnit čak dva puta. Sve u svemu pojavile su se ponovno tek 1811. godine, znači, nakon 650 godina i nakon toga su ih spremili u kriptu u katedrali sv. Marka di se nalaze i dan danas.

Ipak ova priča je nedavno dobila i svoj nastavak. Jedan britanski znanstvenik imena Andrew Chugg tvrdi da koste koje su Venecijanci švercali uopće nisu Markove već da je riječ o posmrtnim ostacima jedne druge velike povijesne njuške – Aleksandra Makedonskog.

Britanac je mrtav ladan ustvrdia da postoji šansa da su još u Aleksandriji fratri zaminili ta dva tila, a kako bi kvalitetnije iznervira Talijane naša je i podatak u nekim starim spisima da je Markovo tilo nakon smrti spaljeno.

Talijani su odma bacili par uvreda na račun mentalnog stanja nesritnog znanstvenika i počeli mavat rukama sočno psujući. Odbili su DNK analizu i tvrde da je sramota uopće sumnjat čije su to kosti gubili stoljećima.

Ipak meni kao neovisnom promatraču ne izgleda tako nezamislivo da je na primjer Malamocco ometen nekom ljepuškastom, tamnoputom djevicom iz kripte skupia krivu mumiju pa nije tia priznat da se Torcello i dužd ne bi ljutili. No to nikad nećemo saznat, jer malo je vjerojatno da će Talijani dat da im neki bogohulni Englez čeprka po njihovom svecu kojeg su pošteno ukrali.

Oglasi
Objavljeno u Putovanja | Označeno sa , , , , , | Ostavi komentar

Gradonačelnik tenkista

Ime Arturas Zuokas vam vjerojatno ne znači ništa. Iskren da van buden nije ni meni značilo ništa do prije dvi godine kad je mi je taj lik posta jedan od uzora rame uz rame sa Georg Bestom, Smojom i kapetanom Nemom.

Tijekom mog višemjesečnog boravka u Litvi, naletia san par puta u Vilnius i jednom prilikom me moja tadašnja cimerica, inteligentna i simpatična Austrijanka  Franzi nagovorila da idemo na jednu od onih besplatnih tura s lokalcima. Mrza se Vilnius, a ja san grinta jer eto vidi čuda u Litvi je zimi – zima.

Naljepnice koje podsjećaju na ovaj događaj još se mogu naći u glavnom gradu Litve

Simpatična studentica je na perfektnom engleskom pričala više ili manje interesantne pričice o Litavcima, a mi smo se klipsali okruženi Azijatima koji su se slikali ispred svake znamenitosti, kipa ili dućana sa neonskom reklamom.

Nakon uru i po smo se zatekli u boemskoj četvrti Užupio, lipa Litavka je odgovarala na jubilarno 150. pitanje, a ja san s rebatinki pokušava skinit žvaku na koju san kleknia kad san veziva špigete, kad san načuo ime Arturasa Zuokasa i strignia ušima.

Lik je prava čunka, šta bi se ono kod nas na jugu reklo, a da je kojim slučajem Amerikanac, Hollywood bi štanca odma pet filmova o njemu. Sa svega 25 godina iša je u Irak ko ratni izvjestitelj, a u narednih par godina je bia na nekoliko gadnih ratišta. Između ostalog je i Amerima sta na žulj, jer je napravia par snimki koje su cilom svitu pokazale kako se Jenkiji bore za slobodu u svitu.

Arturasu je na pragu 30-ih dosadilo vucarat se po vukojebinama i držat glavu u torbi pa je lipo obuka odjelo i 2000. posta najmlađi gradonačelnik Vilniusa u povijesti. Ima je svega 32. Odgulia je sedan godina na poziciji pa se malo zeza u parlamentu da bi par godina kasnije odlučia da mu je bilo bolje u gradskoj fotelji i u kampanji potega ikonski potez.

Naime, jedna od tema je bilo ilegalno parkiranje u glavnom gradu pa je Zuokas nekom frajeru tenkom pregazia krivo parkiranog Mercedesa! Ej tenkom! Pa otkud mu tenk? E to nisan uspia doznat, ali bit će to u bivšim sovjetskim republikama standardan dio obiteljskog voznog parka. Ono, on vozi Audia, žena voli više manjeg BMW-a, a tenkom idu u spizu i koriste ga za u masline.

Vlasnik automobila nije bio baš oduševljen

Zuokas je za ovaj potez dobia nagradu u obliku ključeva glavnog litavskog grada i IG Nobela (nagrada za najbolja besmislena istraživanja i poteze koji vas prvo nasmiju pa vas natjeraju da se zamislite).

Valja bit iskren pa reć da nije to samo Zuokasova ideja, jer eto malo san čeprka i naša da su mu u ovom podvigu ruku dala dva švedska komičara u sklopu jednog tv showa. Opušten neki frajer ovaj Zuokas. Izbore dobia tenkom, a na kraju stolicu popušia zbog korupcija. Malo je gadno kad ti idol ispadne lopov, ali to je sigurno bila neka sovjeto – komunistička urota, jer ne bi to moj dobri Arturas napravia.

Iskren da vam budem, volin pričat na svojim turama ovu priču i trenutno razmišljan da se kandidiran na idućin lokalnim izborima samo da smislin di ću nabavit tenk. Nadan se da mi Mićo Bandić neće klepit ideju u međuvremenu.

Objavljeno u Baltik, Nekategorizirano | Označeno sa , , , | Ostavi komentar

Put Chopinovog srca

Priču o Chopinovom srcu prvi put san čua sasvim slučajno. U ledeno proljetno jutro u Varšavi san pratia iskusnijeg kolegu Acu i zagovara putem starije gospođe iz grupe nekom fol pametnom pričom. Bia mi je prvi put u Varšavi, a dvi noći prije nisan bogzna kako spava pa mi je i koncentracija bila ko kod vjeverice sa ADHD-om. Ipak dok su se mlađe putnice tiskale oko mog naočitog prijatelja na raskrižju di je drža govor uvatia san iz daljine par detalja o tome kako su bidnoga Chopina, doduše po njegovoj želji, raskomadali i raznili po Europi.

Foto: knowledgenuts.com

Kad san se vratia sa te ture i odspava svojih tridesetak sati za odmor i lipotu nije mi da vrag mira i uvatia san kopat po toj priči i moran van reć da je vridna pričanja.

Frederic Chopin je bia čudnjikav lik. Veliki glazbeni genije kojeg je neuredan život i slabo zdravlje spriječilo da do kraja razvije svoj golemi talenat. Volia je navodno Frederic i dobro popit, a nisu mu mrski bili ni puteni užici. Kad ga je iz okupirane i tada nepostojeće Poljske sudbina potirala u Pariz, svi njegovi poroci su mu bili nadohvat ruke. U domovini je bia idol nacije, a u Francuskoj iznad svega cijenjen umjetnik no crni mu je princ s kosirom zakuca na vrata, a da veliki Poljak nije napunia ni četrdeset.

Na samrtnoj postelji došla mu je starija sestra Ludwika Jędrzejewicz, a Chopin joj je da tešku i jezivu zadaću.

– Znan da tilo neće napustit Francusku, ali moje srce pripada mom narodu. Moja duša pripada njima. Molin te, odnesi mi srce u Poljsku, zavapia je tad po svemu sudeći blidi Frederic.

Malo nakon toga Frederic  je izdahnia, a sestra je odlučila da bratu mora ispunit zadnju želju. Uzela je Ludwika srce prije no što su Chopina pokopali na poznatom pariškom groblju Pere Lachaise (misto di danas leže veličine poput Balzaca, Edith Piaf, Mollier i Jim Morisson) i spremila ga u hermetički zatvorenu teglu s konjakom, a sve skupa je zapakirano u drvenu kutiju od mahagonija. Nekima i srce putuje sa stilom, promislia san kad san ovo prvi put pročita.

Vridi znat da je Poljska u to vrime bila podijeljena i okupirana, a Ludwika je srce tribala odnit u Varšavu koju su u to vrime držali Prusi. Znala je velika seka da graničari neće blagonaklono gledat na njen poduhvat pa je bratovo srce prokrijumčarila ispod kaputa te ga naposljetku dostavila u Varšavu.

Ne zna se di je srce bilo narednih trideset godina, ali ponovno se pojavljuje 1879.godine kada je spremljeno na misto di je i danas, u crkvu sv. Križa.

Grubo je to vrime bilo za Poljake pa je Chopinovo srce izazvalo i političke nemire. Varšava je u međuvremenu prešla u ruke Rusima, a ta kutija je bila dugo vrimena jedini spomenik velikom skladatelju koju su mu dozvolili u domovini pa je samim tim postala i svojevrstan simbol poljskih težnji za ponovnim stvaranjem svoje države.

Ništa više mira nesritno Chopinovo srce nije dobilo ni u 20. stoljeću. Poljaci su dobili svoju državu, ali zvukovi vojničkih postola isprid crkve sv. Križa nisu jenjavali. Tako je ova ‘relikvija’ skoro izgubljena u 2.sv ratu kad su Hitlerovi podanici pregazili glavni grad Poljske.

Crkva je teško stradala, a jedan njemački fratar koji se preziva Schultz je pita svoje poljske kolege da mu daju na čuvanje Chopinovo srce kako bi ga spasia. Scultz nije bia nekog čvrstog karaktera pa su igrom slučaja tegla i kutija su se narednih miseci seljakale iz ruke u ruku, iz ureda u ured, dok na kraju nisu došle u ruke brutalnom i omraženom nacističkom komandantu Erichu von dem Bach-Zelewskom koji je u to vrime upravlja okupiranim područjem.

Nakon gušenja Varšavskog ustanka Erich se odlučuje prikazat svitu u dobrom svitlu i kao vraća srce Poljacima koji ga poučeni iskustvom sakrivaju izvan Varšave. Bilo kako bilo, ova šarada uz svu nacističku propagandu nije izbrisala sjećanja na pokolj koji je malo ranije napravljen nad Chopinovim zemljacima.

Nakon što je Poljska oslobođena, relikvija je uz golemu povorku vraćena u crkvu sv. Križa. Vijorile su se crveno – bile zastave, a stotine tisuća ljudi je izašlo na ulice i bacalo cviće dok su srce nosili na misto di i pripada.

Nakon ovakve priče jasno je da zašto je ovaj simbol poljskog otpora i ponosa i dan danas intrigira javnost. Tako je grupa znanstvenika 2008. godine od države tražilo da ih puste da naprave niz testova na srcu kako bi doznali od čega je veliki glazbenik stvarno umra. Iako su vlasti na prvu ovi zahtjev odbile, znanstvenici su ih pilali narednih šest godina pa su političari naposljetku popustili, ali uz kompromis – smijete uzet srce, ali samo da provjerite u kakvom je stanju. I upozorili su ih da nema velikog čačkanja i uzimanja uzoraka, jer će u protivnom padat glave.

Golema proslava je organizirana povodom vraćanja srca
Foto: bbc.com

U travnju 2014. nakon što su vjernici otišli kući 13 ljudi je u prisustvu varšavskog nadbiskupa i ministra kulture prisegnulo na tajnost i odnijelo srce na analizu. Htjeli su izbjeći medijski cirkus i masovnu histeriju koju bi izazvala analiza ovog, za Poljake, svetog ‘predmeta’.

Nakon par mjeseci i više od 1000 napravljenih fotografija jedini sačuvani dio velikog skladatelja je vraćen da počiva u miru, a njegovom narodu je objavljeno da je sa Chopinovim srcem sve uredu.

No Poljaci ne bi bili Poljaci da se opet nije digla gungula. Navodno je u narednih tjedan dana u institut koji je radio istraživanje pristiglo više desetaka pisama sa istim pitanjem:

– Koja je vrsta konjaka u kojem se srce čuva?

Eto sad je i meni napokon jasno zašto je onog prohladnog proljetnog dana visoki Slavonac glasno zapitkiva Acu nešto o alkoholnim pićima.

Objavljeno u Putovanja, Vodičke priče | Označeno sa , , , , | Ostavi komentar

Nepoznati dječak široke ruke

 

nepoznati-djecakVidia san ga u jednome malom mistu u Ugandi nedaleko od Jinje. Cili se šporka od zemje i bez majice samo u pidžamici je gleda di druga dica plešu i pivaju isprid volonterskog centra. Puno se smija, a kad je vidia da ga bilac slika odma je sta pozirat. Malo pomalo, ko mačka, se približija. Da san mu bombon, a on meni očevu šlapu. Malo je prošlo i došla mu je mater. Odnila ga je doma, a kasnije san vidia di ga isprid kuće u kainu kupa. Gušta je i smija se štrapajući okolo. Mater mu je činila mot da se idi, ali ga je pustila da bude dite.
P.S. Nisan se uspia sporazumit ni sa njin ni sa materon mu pa ovom junaku nisan uspia saznat ime

Crtica | Objavljeno by | Označeno sa , , | Ostavi komentar

Ja i dva Eldera – priča o preobraćenju

Borba za spas moje ateističke duše očigledno je ozbiljan posal. Njome se posljednjih dvadesetak godina bave brojni meni poznati i nepoznati čimbenici. Baba je tako na izravnoj liniji sa svetim Antom i Nikolom svaki put kad ja sidnen u autobus, a iz pouzdanih izvora znam da i neki obiteljski i intimni prijatelji raznih religijskih opredjeljenja koju lipu kažu višim istancama u moje ime i na tome im iskreno zahvaljujem.

Naime, kako moja baka kaže ‘sinko nikad nisi siguran’ pa se i ja vodim tim. Nije loše bit osiguran na sve strane. Zato pustin i jednog kolegu budistu da s vrimena na vrime pokušava levitirat u mene u stanu.

Interesantno je da tu moju naklonost ekumenizmu nanjuše razni sektaši diljem Europe. Tako su u ‘apostoli’ Crkve sv. Lawrenca ili tako nešto, mahom lipo obućeni Kanađani s perfektnim hrvatskim izgovorim, imali navadu da me redovito zaustavljaju po gradskim trgovima i tramvajima tvrdeći da mi je suđeno bit njihov kolega, jer vide ‘ neko svitlo u meni’. Istini za volju mater mi zna reć da san njeno sunce (a mamama se viruje, jer su uvik upravu), ali čisto sumnjam da su dotični bili o tome informirani. Prije će bit mp3 šta san ga u to vrime nosia u džepu od kaputa.

Usprkos kratkotrajnom zatišju moja povezanost s uličnim prorocima i njihovim regrutaciskim snagama nije nestala. Dolaskom u Litvu su se reaktivirali i u malešnom Šauliaiu postavili zamku. Jedne ledene litavske večeri (kao da sve nisu takve) na uobičajno praznim ulicama u susret su mi došla dva mladića u odijelima i pružili mi ruku ko da se godinama znamo. S obzirom, da je u Litvi ritkost da neko pruža ruku u strančevom pravcu, osim ako pijanac ne zamahuje da ti da trisku, sta san i prihvatia priču. Mormoni. Zna san da ima neka kvaka u toj ljubaznosti.

Ova dva mormonska misionara nisu moji Elderi, ali bacaju malo na njih. Inače Eldere nisan slika jer nisan mislia pisat o njima pa san mora ilustraciju skinit s interneta... (wheatandtares.org)

Ova dva mormonska misionara nisu moji Elderi, ali bacaju malo na njih. Inače Eldere nisan slika jer nisan mislia pisat o njima pa san mora ilustraciju skinit s interneta… (wheatandtares.org)

  • Kako je tebi ime?
  • Aldo, a vama dvojici?
  • Elder, odgovoria je jedan. Oma mi je palo na pamet da mu kažem da nisan pita ko je stariji, nego kako mu je ime, ali odusta san jer san pretpostavia da im neće bit smišno.
  • Elder, odgovoria je drugi.

Sad nisan moga izdržat. Rekoh, ekipa ne možete bit obojica stariji… neko mora bit i Younger. Nije im bilo smišno.

  • A koliko ti često misliš o povratku Isusa, pita je poduzetniji od Eldera
  • Pa onako, nije mi baš neki prioritet… znaš… pogotovo ne ovde na ovoj zimi, prova san okrenit na šalu. Ovi put su se nasmijali… ali su imali spremno rješenje.
  • A da ti dođeš s nama u crkvu
  • Ajme stari, kasnin doma a iman party. Igrat ćemo poker. Oćete vi sa mnom, mrtav ladan san sočno laga. Ima san neki filing da neće.

Svatia san isto tako da san upravo laga dvojici promotora vjere pa mi je bilo drago da iman prijatelje i familiju koja za svaki slučaj moli za spas moje lažljive duše.

Uglavnom, ka šta san i pretpostavia nisu tili sa mnom, ali tu našin susretima nije bia kraj, jer da je, ovo bi bila jedna prilično glupa i nedovršena priča.

Elderi su se ko po vragu kretali istim rutama ko i ja tako da smo se susretali isprid dućana, isprid kafića, isprid škole. Uvatili bi me u priču, a ni meni nije mrsko čakulat. Momci su navikli postavljat pitanja i tako vodit priču, ali i ja san navika postavljat pitanja pa bi ih nekad zna i zbunit. S obzirom da su Ameri, njihov je engleski bolji pa bi i oni mene zbunili s vrimena na vrime.

Nisu meni Elderi bili naporni, ali nekako san tia skužit šta se sakriva iza propagande pa san prista na dogovoreni sastanak s tim da san ja odredia misto – najpopularnija kafeterija u gradu.

Lipo san sia kad su stigli.

  • Oćete kavu ekipa?
  • Ne pijemo kavu. To je još jedan aspekt mormonizma, kaže Elder (jedan od njih)

E da su me i upecali, zabranom kave bi me definitivno izgubili iz pastve. Ajd šta se ne seksaju prije braka, ne tulumare i ne beštimaju dok igraju na balun (ne znan je li igraju), ali šta im kava smeta da mi je znat.

S obzirom da su se moji novi drugari u kafeteriji osjećali ko zebre na Brijunima brzo smo izašli šetat. Vanka je bilo minus 25. Nisan bia sritan. A onda je jedan od njih (Elder naravno) izvadia knjigu iz džepa – Book of Mormon.

  • Ovo je za tebe, reka je
  • Ajme fala ti.
  • Oćeš pročitat?
  • Pa probat ću
  • Ne brini, nabavit ćemo ti mi i na hrvatskom

Iskreno sam bio dirnut njihovom predanošću iako san im prvu većer  iskreno reka ‘uzalud vam trud svirači’. Imali smo interesantnih razgovora, ali kad god bi ih odvuka u svjetovnu diskusiju ovi poduzetniji bi nekako naša poveznicu i vratia nas na staze duhovnosti, zabrana i predbračnog seksa.

  • A jesi ti sritan, pita me drugom prilikom
  • Jesam, odgovoria san. I tog sam januara stvarno bia sritan. Sritan ko nikad. Možda su mi zato tako dobro padale rasprave i rovarenje po mojoj duhovnosti. Čak san i gušta diskutirat s njima.

Ali nije puno prošlo i moja srića je prilično narušena pa nisan baš ima živaca za njihovo upiranje i uzaludnu bitku s mojim tvrdoglavim ateizmom. Počea san ih izbjegavat, izmišljat isprike, a pogotovo me nerviralo šta mi se činilo da likuje nad činjenicom da je moja iskvarena, svjetovna srića narušena.

Već je proliće sazrilo, a sazrila je i moja odluka da pobignem iz mraka Baltika. Elderi su dobili pojačanje u vidu još dva isto odjevena lika, uredno obrijana, podšišana i pristojna. Ni jedan se nije zva Elder, pa im nisan zapamtia imena.

  • Evo ti knjiga na hrvatskom, izvuka je iz torbe moj ‘drugar’ Book of Mormon na malo krnjavom srpsko-hrvatskom.
  • Fala ti puno, odgovoria san mu i napomenia da san mu već ranije vratia englesko izdanje.
  • Oćeš je pročitat, pita je.
  • Možda

Nije mu bilo drago šta nije izvuka obećanje. To je bia zadnji put da san vidia Eldere. Dali smo si ruke… i to je bilo to.

Nisan je pročita. Bukowski je izgleda zanimljivije. Uz kavu…

P.S.

Ostala je u Litvi, ali nije zaboravljena. Moja mila cimerica ju je dobila u dotu uz uputstvo da joj je to literatura za učenje hrvatskog. Čisto da joj stvori ravnotežu s beštimjama iz kužine (zna bi se opeć kad bi pravia palačinke) i tekstove Miše Kovača.

Objavljeno u Nekategorizirano | Označeno sa , , , , | 2 komentara

Iščašena umjetnost: Kosturnica na kraju grada

Goni me vrag po svitu dosta pa san svega obiša u ovih svojih 29 godina. Upozna čudnih, interesantnih ljudi, onjušia i okusia svašta, a i vidia san mista šta ih se teško ričima opiše. Ipak svako toliko ludost, hir i genijalnost prirode i ovog našeg ljudskog roda zalipi mi trisku – oduševi – i opet zapali.

Inače više volin pričat priče o ljudima, individuama koje se ukažu posebne u svojoj jednostavnosti i pristupu životu na mojim putovanjima, no s vrimena na vrime cesta me odvede na mista koja ne smiju ostati prešućena.

Grb obitelji Schwartzemberg sav od ljudskih kostiju

Grb obitelji Schwartzemberg sav od ljudskih kostiju

Upravo to se dogodilo kad me je novi posal odvea na najčudniji lokalitet mog života – kosturnicu u Sedlecu pokraj Kutne Hore.

Poprište je to, istovremeno, neizmjerne kreativnosti, ljudskog ekshibicionizma i morbidne želje za umjetničkim očuvanjem ljudskog tila.

Ja san u Kutnu Horu, gradić uru vožnje od Praga, stiga krajem kolovoza, ali priča o ludosti i umjetnosti počela je više stotina godina ranije.

Kao što to često biva i za ovu češku štoriju okidač je bila religija i vladarska ambicioznost.

Otokar II., kralj Bohemije, u 13. stoljeću posla je tako jednom prilikom nekakvog svećenika da mu donese nešto sveto s Bliskog Istoka. Nesritni fratar, reklo bi se, nije bia pretjerano sposoban pa mu nije pošlo za rukom donit neku prvoklasnu relikviju nego je sa sobom dovuka jednu kantu zemlje s Golgote. Kako Otokar nije bia puno zahtjevan, cili se oduševia. Prosuli su tako tu ‘svetu zemju’ po grobju u Sedlecu i odma se dogodia bum.

Svi Česi odnosno Bohemci su se tili kopat u to grobje. Vrimena su bila gruba pa bi stanovništvo svako malo nadrljalo od kuge ili nekog od ratova tako da je vrlo brzo nestalo mista.

Lubanje kao dio dekoracije

Lubanje kao dio dekoracije

Naravno, šta čoviku preostaje kad mu nestane mista na ‘najsvetijem grobju’ nego da iskopa sve leševe, izgradi kapelicu i potrpa ih u podrum. Ta lipa zadaća je zapala ni manje ni više nego poluslipe svećenike iz obližnjeg samostana.

Oni su se u 16. stoljeću tog posla revno uvatili i kroz naredni period potrpali oko 40 ijada kostura u podrum. Spojili su oni ugodno s korisnim pa su u tim podrumima i meditirali te navodno doživljavali neobična iskustva suočavajući se sa smrtnošću. Ko bi reka…

Dok se u pristojnim i civiliziranim društvima, pa čak i kod nas, one koji iskopavaju lešine po grobjima i trpaju ih u podrume da bi zurili u njih smatra iščašenim razbojnicima i časti ih se sa 15-ak godina zatvora, Česi svoje fratre iz Sedleca smatraju uzvišenima. Kažu tribalo je čuvat sve te kosture. Je, je puno je popularno krast kosture i držat ih u podrumu. Čudan neki narod.

Ipak, ovo bizarno misto nije postala ‘crkva kostiju’ sve do 1870. i neke kad je lokalna familija Schwartzenberg odlučila da bi nešto tribalo napravit od svih tih ostataka šta su ih imali po podrumima. Naravno, nije im palo na pamet da mrtve ljude vrate u zemlju. Ne, ne… nego su lipo našli Františeka Rinta, najboljeg majstora u kraju, i dali mu slobodne ruke da od tih kostiju složi ‘nešto lipo’.

kosti5

Rint je da sebi truda – izbilia je kosti da sve dođu u istu nijansu i onda unikatnom tehnikom posložio 40 ijada kostura u jednu od najspektakularnijih i najjezivijih instalacija u Europi.

Moje veselo društvo, krajem lita, kosturnicu je zatekla gotovo u istom stanju u kakvom ju je Rint aranžirao davnih dana.

  • O krvi ti Isusuve šta je ovo, sočno je, nehotice, opsovala jedna od mojih mlađahnih prijateljica
  • Muči vrag ti sriću odnija, al ne vidiš di si, ukoria san je.

Druge dvi su napućile usne i udrile selfi pa se slatko zahihotale… onda in je došlo do glave pa su skrušeno pognile pogled.

  • Ajde ajde šta ste se stisli… ovi su odradili više selfija nego vi do sad, dobacia san na šta se ekipa opet počela hihotat.

Da san vjernik bia bi se prikrstia, ovako san samo propišta ko da mi se guma probila i namistia opasan pogled kao ukor.

Stručnjaci i dalje nisu sigurni kako piramide stoje na mistu

Stručnjaci i dalje nisu sigurni kako piramide stoje na mistu

Piramide lubanja su nijemo zurile u nas, svijećnjaci od bedrenih kostiju elegantno su se kočoperile u kutovima, a grb obitelji Schwarzenberg svitlia je na glavnom zidu.

Jedino šta je falilo je glavna atrakcija – golemi luster u koji je Rint ugradio svaku koščicu iz ljudskog tila najmanje jednom, a neke i više puta.

E sad je meni došlo da beštiman… ali nisan. Dobro odgojeno dite, šta ćeš. Lipo san pita tetu na ulazu, a ona je objasnila.

  • Na restauraciji je i vratit će ga u deseti misec… valjda.

Puvnia san rezignirano… neće me srića.

Inače, da priča dobije dodatno na dramatici, ispostavilo se da građevina tone… naime, cila Kutna Hora i dva kilometra udaljeni Sedlec su izgrađeni na rudnicima srebra i samim tim na prilično nestabilnom tlu. Da bi se kosturnica sačuvala i renovirala, potrebno je sve te kosti izniti. Kako već 150 godina nitko nije dirao Rintove rukotvorine pojavio se problemčić… stručnjaci ne znaju kako bi ih ponovno posložili i sastavili. Nešto ko kad jedan od mojih Sućurjana rastavi Yuga pa ostane viška dilova prilikom sastavljanja.

Rint je naša dekorativnu funkciju čak i za bedrenu kost

Rint je naša dekorativnu funkciju čak i za potkoljenice

 

Upravo zato su Česi počeli proučavati ovaj najvridniji izložak u nadi da će shvatit kako funkcioniraju Rintove puzzle i na kraju ih spasit od tužnog kraja.

Nakon po ure mirno smo se u grupi povukli prema autobusu. Svak je nešto kuva u glavi, neki su pribirali po suvenirima, a ja san doša do jednog prilično neobičnog zaključka o životu i smrti:

Svi mi ispod ove kože i mesa koju nosimo okolo naposljetku samo jedan, doduše neobičan, luster.

 

Foto by Matko Kokanović

Objavljeno u Nekategorizirano | Označeno sa , , , | 2 komentara

Crtica o školstvu… i nama

Dok dica u Hrvatskoj rasturaju školski inventar, šmrču kredu, pleskaju se na satu i sve to snimaju, mladi Kenijci na zidove pišu ciljeve i ohrabrenje sebi samima. Dobro znaju se i oni pošibat ili napravit neki nestašluk, ali daleko je to od obijesti. Kod nas se klupe pale, a kod njih grade… kod jednih profesori zbog poticaja štrajkaju, kod drugih volontiraju. Jedni ministra prozivaju, drugi za ministra i ne znaju. Dvije strane istog novčića. A ironije li, mi imamo, a oni nemaju… samo do kad.

Na fotografiji je jedan od profesora koji iz dana u dan dolazi na posao samo za putne troškove

Na fotografiji je jedan od profesora koji iz dana u dan dolazi na posao samo za putne troškove

Crtica | Objavljeno by | 3 komentara