Markova pustolovina ili čije kosti Talijani gube stoljećima

Kad san bia dite najdraži svetac mi je bia sveti Nikola. Nije na mene utjecala  činjenica da san ateista sve dok su mi stavlja pokone u postole. Kako san odrasta tako su se neki drugi ljudi više počeli interesirat za Niku, u prvom redu baba koja mu se sad intenzivno moli kad god ja sidnen u autobus, a mene su usprkos kontinuiranom nedostatku religioznosti počeli fascinirat neki drugi mučenici i ljudi od božje riči.

Freska koja prikazuje švercanje kostiju iz Aleksandrije

Volin da se nešto prevrće, da se nađe dašak kaosa i zrno misterije. Sveti Marko, moj novi omiljeni svetac, igrom slučaja ispunia je sve te uvjete pa i otiša korak dalje.

Marko je za života proputova ijade kilometara i vidia je svita, a bogami nakon smrti njegove kosti napravile su veliku barufu, švercale se priko granice i uzbudljivo putovale cilim Mediteranom.

Navodno se Marko tijekom jednog od ranih putovanja između Ravene i Akvileje zbog oluje zaustavia na otočiću u venecijanskoj laguni. Usnia je snom pravednika, ali sanja je čudne sne.

Ukaza mu se ni manje ni više nego anđeo.

– Mir tebi, Marko, evangelisto moj, pozdravia ga je anđelak i kako je bia osobito razgovorljiv još mu je obeća da će tu negdi počivat njegove kosti i čekat sudnji dan.

Marko je nastavia svoje pohode i sveti život, a sve se činilo da će mu posljednje počivalište bit jako daleko – u Egiptu. Ipak sudbina je zamišala karte, privrnila nebo i zemju i svetcu ni nakon smrti nije dala mira.

Godina je bila 828., prašina se dizala po prašnjavoj aleksandrijskoj luci, a dva su se Venecijanca u kantunu nešto došaptavala. Legenda kaže da su se dokopali svetih kostiju koje je jedan fratar sakria nakon šta je Marko umra kako bi donili slavu svome gradu.

– Za gospu blaženu šta ćemo mi sad s njim. Em je mrtav, em šuška dok ga nosimo, a i ovi ga traže, kuka je Malamocco dok je prstom čistia uvo i odmjerava jednu mladu i bujnu Egipćanku koja je prolazila isprid njih.

– Muči više, ne mogu te slušat, vidiš da mislin, puva je Torcello i pokušava uvatit mrvu sjene dok mu je prašina išla u oči.

– Znaš, ja bi sad mrvu prasetine, onako lipo zapečene. Znaš ono kad gudića tek odvojiš od sise… pa kad je još od mlika pa da hrska i onda udrit jedno po litra crnjaka i zaspat popodne jednu uru, odsutno je mrmlja opet Malamocco i češa se po praznom drobu dok je simfonija kruljenja iz njega svirala

– Aj se koncentriraj gladušu jedan,  di ćeš izit prasetinu ode u muslimanskoj zemji. Pa oni neće ni da je dir… ajmeeeee, ajmeee, ječa je oduševljeno Torcello  i skakuta na mistu– sitia se

– Pa to ćemo!

– Šta? Oćemo na pećeno, veselo upita malo glupasti Malamocco

– Ma ne budalo. Kakvo pećeno?Utrpat ćemo kosti ispod svinjskih polovica i ovi na granici nas neće dirat. Kužiš, svinjetina i to, objašnjava je ushićeno zbunjenom Malamoccu njegov oštroumni kolega.

Stavimo li na stranu moju malo podivljalu maštu, otprilike legenda kaže da su njih dvojica  upravo tako priko granice prokriumčarili kosti ispod svinjskih polovica koje aleksandrijski carinici, inače muslimani, nisu dirali.

Torcello i Malamocco su po svemu sudeći kosti bez većih problema donili u Veneciju no tu priči nije kraj.  Sritni šta su napokon dobili relikvije jednog ‘teškaša’ ko što je Marko dali su si truda da kosti sakriju šta bolje dok se bazilika ne zgotovi. I to su napravili toliko dobro, da ih ni sami nisu mogli naći narednih 200 godina. Pojavile su se u čudnim okolnostima kad se, prema priči, odlomia komad zida tijekom mise i otkrila se kutija u kojoj su čuvali ono što je od Marka ostalo.

Ponovo su ih spremili u nekakvu tajnu kriptu te im se još jednom gubi svaki trag. Stvarno su dobro pazili na njih. Navodno nisu bile izgubljene, ali iskreno sumnjam u to. Više san uvjerenja da ih je bilo sramota reć da su ovako bitne svetačke kosti uspili zametnit čak dva puta. Sve u svemu pojavile su se ponovno tek 1811. godine, znači, nakon 650 godina i nakon toga su ih spremili u kriptu u katedrali sv. Marka di se nalaze i dan danas.

Ipak ova priča je nedavno dobila i svoj nastavak. Jedan britanski znanstvenik imena Andrew Chugg tvrdi da koste koje su Venecijanci švercali uopće nisu Markove već da je riječ o posmrtnim ostacima jedne druge velike povijesne njuške – Aleksandra Makedonskog.

Britanac je mrtav ladan ustvrdia da postoji šansa da su još u Aleksandriji fratri zaminili ta dva tila, a kako bi kvalitetnije iznervira Talijane naša je i podatak u nekim starim spisima da je Markovo tilo nakon smrti spaljeno.

Talijani su odma bacili par uvreda na račun mentalnog stanja nesritnog znanstvenika i počeli mavat rukama sočno psujući. Odbili su DNK analizu i tvrde da je sramota uopće sumnjat čije su to kosti gubili stoljećima.

Ipak meni kao neovisnom promatraču ne izgleda tako nezamislivo da je na primjer Malamocco ometen nekom ljepuškastom, tamnoputom djevicom iz kripte skupia krivu mumiju pa nije tia priznat da se Torcello i dužd ne bi ljutili. No to nikad nećemo saznat, jer malo je vjerojatno da će Talijani dat da im neki bogohulni Englez čeprka po njihovom svecu kojeg su pošteno ukrali.

Oglasi

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s