Milicija trenira strogoću

Bia san dobro dite. Ajde, vise čudno nego dobro, ali sad su to finese. Dok su u Srednjoj moji iz generacije subotom bižali od racija po makarskim kafićima ja san trazia divlje lokacije po mapi i igra „međunarodne turnire“ u igrama koje san sam izmišlja. Nije mi tad život obilova prijateljima. Počea san izlazit negdi sa 17 kad je pritisak okoline posta prejak, ali i tad bi popia jednu Coca Colu i prošeta po rivi pa uteka doma. Slijedom događaja nikad nisan ima problema s policijom.

Dobro, skoro nikad. Jednom prilikom, lito nakon prve godine fakulteta, moj školski drug i ja smo utapali nekakvu tugu i malo pretjerali. Prid jutro kad smo se zaputili doma, on je skinia veliki prometni znak isprid Studenca i nosia ga ispod ruke kad je naišla policija. Proba ga je on nagurat ispod majice, ali nekim čudom nije mu uspilo…Njega je odvelo, a mene nisu tili čak ni povest autom do postaje usprkos mom inzistiranju i uvjeravanju da i ja i onako idem u tom smjeru. Ono, vožnja s rotirkom i slično. Ali bili su tvrdoglavi pa san mora pješke za njima.

Slika nije moja (preuzeta s alfa.lt) jer ih iskreno nakon noćnih iskustava nisan ima petlju slikat... kukavica, šta ću

Slika nije moja (preuzeta s alfa.lt) jer ih iskreno nakon noćnih iskustava nisan ima petlju slikat… kukavica, šta ću

Eto tu negdi su stali moji susreti s plavcima. Oni su mene izbjegavali, a bogami i ja njih – iz protesta jer me nisu tili provozat u autu – sve do mog nedavnog posjeta Vilniusu. Mater i otac su mi došli u goste pa smo malo điravali okolo. Nakon višesatnog marša po ledenim vrletima litavske metropole, na koju nas je natirala „mater familias“, u potrazi Crkvom sv. Petra i Pavla, stariji članovi obitelji Franičević su u hostelu usnuli snom pravednika.

Kako mi je bilo dosadno iša san napravit đir po gradu i malo se podružit s prijateljem Armencem. Odužile su se rasprave o najboljim taktičkim postavkama u novom Football Manageru i češkoj književnosti 20. stoljeća pa san negdi oko 3 i po ujutro sam klipsa prima hostelu kroz umjetnički i donedavno ozloglašeni Užupio. Cvokotali su mi zubi, a ja nabia kapuljaču i u sebi dava ritam koraka kad san čua auto iza sebi. Lagano san se maka u stranu i nastavia. Vidia san priko oka da je auto usporilo i pomalo vozi kraj mene. Pandurija – šta bi rekli klošari u Dalmaciji. Gledan ja njih, gledaju oni mene. Pomalo voze kraj mene i naviruju kroz punistru, ali ne staju.

Ja se zbunia cili. Ne znan dal da stanem, usporin ili, nedajbože, počnem trčat. Moran priznat da san isto na čas razmislia ima li koji razlog krenen bižat. Ono, nisan čak ni na crveno proša u Osijeku… nikad… tako da ni Interpolovu tjeralicu neman.

Uopće ne izgledan sumnjiv

Uopće ne izgledan sumnjiv

Na kraju u toj igri živaca, ja lipo stanem, skinem kapuljaču i izvadin takujin (sram vas bilo ne zbog mita nego zbog osobne). Vidili oni da će morat izać iz auta pa se gospodin vozač lipo odveza i sta na srid ceste. Priupita me par stvar na litavskom i kad san iscrpia svoje skromno znanje jezika zavapia san ‘Aš nesuprantu’ (ne razumin) dok je dobri barba u plavome  skoro proguca jezik pokusavajući pročitat moje prezime.

Potpuno ignorirajući činjenicu da san stranac, da ne govorin litavski i da je vanka – 20 on je pomalo čita moju osobnu ko da je Nedjeljna Slobodna i nesto priča na svom jeziku. Naišli bi sigurno na buku u komunikacijskom kanalu da se nije ukazala policajka koja, ne lezi vraže, tečno špreha engleski. Prevela mi je onih par pitanja šta je kolega postavia i čak mi se malo, Bože mi prosti, i nasmijala …

Pajdo je spremia moju osobnu u džep i naložia mi da raskopčam jaketu i lagano raskoračim. Prepipava je on mene malo po malo, zavuka ruke u džepove i procjepe za koje nisan ni zna da iman i taman kad san osjetia da smo postali intimni svatia je i on da kod mene neće nista nać i da će me ako nastavi, morat odvest na upoznavanje s roditeljima. Naravno i objavit zaruke na FB ili makar status veze prominit u – komplicirano.

Nije izostalo ni klasično pitanje šta ti ovde radiš? Baš, šta radim u glavnom gradu u petak navečer. Evo pljačkam banku pa san uzea pauzu za pišanje. Naravno, nisan to odgovoria nego san ih upila pričom o volontiranju na radio postaji, posjeti roditelja i tako dalje pa kad in je dopizdilo poslalo me ća prije nego im pomodri ispod vrata…

‘Idi kući spavaj i ne smucaj se okolo’ poručila mi je za kraj mlada policajka. Fala mama!

Naravski sutra me stari upila zajebancijom na račun ovog noćnog susreta. Šta me vrag tira da išta govorin.

Bia san laka meta u 3 ujutro

Bia san laka meta u 3 ujutro

Da stvari budu gore, nije to bia jedini moj susret s plavcima tijekom ta dva dana u Vilniusu. Sutradan san žurija na druženje s kolegama volenterima. Bilo je negdi oko 10. Opet san ima duksericu i trča san kroz već spomenuti Užupio. I eto ti ga na, opet oni. Niti 50 metara od mista di me jučer zaustavilo. Prvo mi je prošlo kroz glavu, kako će me tek sad stari uvatit u đir nakon drugog pretresa u dva dana.

Da skratimo priču, ja san poučen iskustvima od prethodnog dana odma, prije nego šta je išta pita, reka da ne razumin litavski, da san turist, izvadia san osobnu, raskopča jaketu i, naravno, raskoračia… kad je ovi vidia sa san se ponudia na pretres ko kurba u Amsterdamu, samo me pogleda i vratia mi osobnu. Ni doviđenja, ni laku noć. Eh šta ćeš… upitan kućni odgoj.

Tu večer san vidia najmanje 20 policijskih patrola i marica u strogom centru grada. Na nekim mistima i po 5 od puta. Vozali su se kroz stari grad, parkirali isprid pubova I šetkarali po parkićima.

Kad san ovu priču ispriča svojim mentoricama one su me prosvitlile. ‘Našoj ti je policiji često dosadno, a i naslijedili smo neke navike od Sovjeta, pa s vrimena na vrime umisto auta zaustavljaju prolaznike. Sta ces. Nema puno pravih kriminalaca pa tako malo turiste tlače.’, pojednostavila mi je.

Kasnije mi je palo na pamet da ih je toliko bit će i zato šta Litvanci imaju naviku da naliju glavušu i voze po gradu. A vole i da se biju… za hladnih dana, van košarkaške sezone to im dodje ko nacionalni sport.

Eto tako san ja zbog policijske dosade skoro posta lice s tjeralice. Nek mi sad neko kaže da ne živim na rubu zakona…

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s