Priča o ‘kralju’ svih pijanaca Vilniusa

Noć se spustila, a ja san završia svoju popodnevnu kavu i izaša isprid kafića. Neki je mladić svira Dylana pa san mu ubacija neki sitniš i sta ga poslušat kad je do mene dobaulja jedan stari, rumeni pijanac sa lulom u ruci.

Kako sam već tradicionalno i obiteljski sklon svakakvim ekscentricima pustin ga da mi ispriča šta ima. Nešto je priča na litvanskom, ali ja san razumia da me pita iman li cigaretu ili tako nešto. Rekoh, nemam, misleći da će tu priča završit, ali stari otpuhne dim iz svoje lule i pruži je meni.

Mislin, jesan spreman na razgovor, ali nije baš da mi se razmjenjuje slina s njim… nešto mi ne paše sad nika bolešćina. Vođen tom logikom mora san ga teške duše odbit. Uvidia je moj novi prijatelj da nisan domaći, prvo jer se smijen za razliku od Litvanaca, a drugo jer ne govorim litvanski. Nakesija se. Onda je počea cupkat kraj mene… mislim da je zaplesa. Spotaknia se dva puta, pa mi krenia recitirat. Nije da san ga razumia, ali po intonaciji i pogledu u daljinu s dignutom rukom reka bi da je bacija dva, tri stiha. Nakon toga me potapša po ramenu i otcunga se niz ulicu.

Možda se ovog susreta ne bi ni sitia da nisan dan posli iša na neki besplatni šetaćki obilazak grada. Stajali smo u srid Republike Užupis, samoproglašene države u srid Vilniusa, kad je mlada vodićka završila priču o Isusu backpackeru i primistila cilu grupu ispod jedne pozlaćene statue koja je pokazivala peace. Statua ćelava i debeljuškasta.

– Ovo je Vojvoda od Vilniusa. Možda ga je neko od vas sreo ovih dana, kaže ona, a mi se pogledali ko da je kraj nas Šuker u Hajdukovom dresu proša.

Kakav crni vojvoda. Šta ova priča. Vidi ga na šta lici.

– On van je bia velika čunka negdi 90-ih. U to vrime smo minjali imena ulicama nakon pada SSSR-a, a on je bia glavni za to. Cijenili su ga u gradu jer je bia svugdi i u svemu. I onda mu je jedan dan dopizdilo, da je otkaz… prozva se vojvodom od Vilniusa i odlučia postat najpoznatiji litvanski pijanac. Za sad ga dobro ide jer ga svi u gradu znaju.

Udria san se pleskom po čelu, jer se nisan slika sa orginalom. Bia mi je prid nosom, a ja tako amaterski ga propustim. Tražia san ga naredna dva dana, ali ništa.

Rekla je ona i ime njegovo, ali ja san ga zaboravia… nije lako zapantit ta litavska imena. Uglavnom ona pozlaćena statua je ni manje ni više nego njegova ideja.

Smatra je da je red da ličnost poput njega ima svoj spomenik u gradu još za života. Predložia je to parlamentu Užupisia i oni, normalno, prihvatili.

Sad kad bolje razmislim moga san makar lulu prihvatit. Kad je moga Ćiro od Tuđmana pitat gripu, moga san ja od njega uvatit makar afte.