Priča druga – Početak kraja

Da odma razjasnimo – kad smo u petak krenuli na posao mislili smo da imamo dobar posal. Bilo je nekoliko razloga zbog kojih smo bili obmanuti. Kao prvo Luisa nije bilo prvi dan, nismo znali kolika nam je zapravo plaća i nismo znali da nam je radno vrime fleksibilno…jako fleksibilno, od tri pa do beskonačnosti (čitaj petkom i subotom do 3, 3 i po ujutro).

Entuzijazam je splasnia već oko 7 kad smo shvatili da će cili dan vladat masovna histerija. U stvari splasnia je već za ručak. Taj smo dan dobili šaku riže. Išporkali su je sa konšervom i povrćem, ali u biti je to obrok radnika na gradilištu u Sjevernoj Koreji. Pun san snage bia, kako da ne! Još kad mi je reka da će nas platit otprilike ko dite šta u Etiopiji šije patike za NIKE, čisto mi je došlo slabo.

Mislin da smo sunce u tih nekoliko dana sunce vidili samo jednom... zato i iman sliku

Mislin da smo sunce u tih nekoliko dana sunce vidili samo jednom… zato i iman sliku

Kaos u kužini, pospješen narcisoidnošću gore pomenutog Hada i pakosti konobara koja će kasnije biti osvećena. Ko se zadnji smije, najslađe se smije…ha ha ha… Taj san se dan poplašia da ću umrit doli. A još sam tako mlad…i lip…bila bi šteta… Oko 9 san već mislia dat otkaz, jer mi je ćelavi tri puta vraća tavu.

Bilo bi meni lako da san ja zna šta on oće od mene i šta nije u redu, ali on je uporno objašnjava na piđin engleskom koji ni oni koji bolje govore od mene ne bi razumili. Da pojednostavim, tribalo je osušit tavu!!! Dry i nije tako teška engleska rič, zar ne…I genijalac me uporno zva Olav, sve do zadnjeg dana. Čak je i Vicario naučia prije. Film mi je puka kad mi je počea objašnjavat zašto tava mora bit suha…znate ako voda dođe sa uljem na vatru onda bum…Ajde debilu, nisan ja glup nego ti ne znaš engleski…

Ljudi moji to je trajalo sve do uru i po iza ponoći, a onda da kao svi odemo doma mi smo ostali sa Vicariom čistit kuhinju. Legli smo u četiri. Tek šta san se diga mora san opet poć radit. Nije mi bilo ni do čega…čak bi i čokoladnu tortu taj dan bia odbia…eto koliko mi je loše bilo.

Subota opet isto. Počelo je malo nježnije, jer je čelavi ajatolah od kužine kasnija par sati. Ne znam kojem je genijalcu palo na pamet pravit juhu od liganja i peć batate sa kokosovin mlikom. Od otpadaka san moga nahranit Somaliju. Već puno puta pomenuti šef nam je naša prigovorit da ne mislimo za vrijeme posla. Eh, kao što Zadro kaže, ne plaćaš nas dovoljno da bi uopće uključili mozak. Kad počneš razmišljat, zapadne te više posla. Nije bleso lud da misli.

Nisan neki veliki ljubitelj pasa, ali malome sam jako zavidia

Nisan neki veliki ljubitelj pasa, ali malome sam jako zavidia

Nakon cilog dana mlađi brat Atile Biča Božijeg nas počne natjerivat da radimo rapido, rapido. Kazaljka je ušla u crveno, ventili popustili, sve je bilo usporeno ko u Martixu. Znate, ono kad se Neo izvija da izbjegne metke. Vidia san Zadru kako iza leđa maše rukama da šutim, da mu ne odgovorim…eh brate pa znaš me. Okret za 180 i kreće  ‘Od ovog ne možemo brže. Cili dan radimo ko konji i ne može rapido’  Had se začudia da je neko i zinia na njegovu naredbu pa progovori pokazujući na Meksikance : oni su tu do od 8 u jutro i vidi kako rade . Hm, a je me naša za usporedbu. ‘Bravo za njih, ali mi ne možemo rapido pa da nas i zapališ ‘. Zadro je već počea kolutat očima vidjevši di ovo vodi. I naleti mi frajer: ‘Može brže. Hoćeš da ti pokažem’. Moj dragi drug se već naslonia na policu, skinia rukavice, ko da sam mu u očima vidia da misli da nam otkaz ne gine. Kroz glavu mi je proletilo da ga pustim da mi pokaže pa da mu kažem :vidim da te dobro ide. Bit ćeš ti gotov do tri .’

Ali u tom mi trenutko ko sno viđenje proleti lik moje cure koja mi kaže da bit težak karakter. Možda je mislila na ovakve situacije. Prešutih Broju Jedan…prešutih i zadržah posao. Za dišpet san radia još sporije, jer je i on mora ostat u restoranu do kraja. Zadro se solidarizira sa mnom pa smo u 4 završili. Mi i onako ništa od dana nemamo, ali on valjda i ima život. Teško mu je palo.

Iznenadilo me je nakon svega, da smo i vlasnika Grk srili na izlazu. Dobili po sok i tapšanje po ramenu. E tad mi je bilo najgore. Reka je moj dragi kolega ‘Ovo mi je ko sol na ranu. Ovaj znak ljudskosti u 4 ujutro mi je samo pokaza da radin ko stoka cili dan’.

U 4 ujutro mu ni do Miše Kovača nije bilo

U 4 ujutro mu ni do Miše Kovača nije bilo

U podzemnoj nismo slušali Mišu. Nismo ništa slušali. Imam negdje sliku kako mi prijatelj kunja naslonjen na kišobran, ali zbog zaštite privatnosti i zbog svoje sigurnosti je ne smijem objavit (možeš mislit 🙂 ).

Legnem ko mrtvo tilo na postelju. Sklopim oči. Sad ću zaspat. Još samo malo. Kad ono ptica. Ptica? U NY? Jel to ptica? Je! Je mater joj, jedina u gradu meni ispod punistre! Di je puška? Ubit ću je, ubit ću je ko koku Cekin samo da je dohvatim. Psujem, boli Zadru k…. on je odma zaspa…blago njemu

Oglasi

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Jedan odgovor na Priča druga – Početak kraja

  1. Milka Brodjasb napisao:

    Interesantan je taj mentalni sklop ljudi:čim osjeti,makar i na tren,da ima nekoga u hijerarhiji ispod sebe,pretvori se u zvijer..ai te ptice više nisu što su nekad bile…:)

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s