Kad kriza pokuca na vrata

 

Taman kad sam se ponada da će do kraja mog boravka u NY sve ići glatko, novi šok. Gazda je u četvrtak donia plaću i reka da za mene nema više posla. Barba Simonson je nešto brljavia o tome kako su sritni šta su me imali u firmi i da im se javim dogodine. Objašnjava mi je kako je kriza i kako krajem lita nema posla, a da san ja doša zadnji. Maže on mene tako, a ja sve gledan šta ću sad. Iman još misec dana u Americi, a neman posla. Nešto ušteđevine san spremia u čarape, ali neće bit dosta. Triba radit. Rekli bi naši stari, u radu je spas. Nije meni do spasa nego će falit love.

Nije meni toliko do posla koliko do pogleda s radnog mista

Nije meni toliko do posla koliko do pogleda s radnog mista

Vođen krilaticom bolje sto godina bogatstva, nego sedam dana bijede odma u subotu ujutro krenem u bjesomučnu potragu za zaposlenjem. Mislim, prvo triba popit makijato pa onda počet tražit. Tako ja sidin u hrvatskom kafiću, pijuckan malu s mlikon i sine mi ideja da njih upilam za posal. Ispostavilo se da im nekim čudom u ovim kriznim vrimenima triba ispomoć vikendom ujutro. Konobaricu im deportiralo u Rumunjsku. Bravo za mene i fala božici Fortuni. Ohoho…lipo je krenilo. Je samo vikendom, ali bolje išta nego ništa.

Ostatak dana san lunja po Astoriji ( kvart u kojem obitava velik broj Balkanaca, Grka i Iraca ) i kad mi je vlasnik grčkog restorana reka da dođem u ponedjeljak na probu činilo se da je moj problem nesta isto onako kako san u njega i upa.

E pa da je bilo tako ovaj post ne bi ni pisa. Naravno da ništa ne može proć tako lako. Nedilju san odradia u našem restoranu i ispostavilo se da su i gosti i suradnici vrlo ugodni. “Muke po Meni” počinju početkom tjedna kad triban ić radit u grčki restoran. Samouvjeren i svježe obrijan javljam se na raport vlasniku restorana. Lik star ko Broj Jedan iz Alan Forda, mrko me gleda i pita ko je mene zva. Ja se cili jadan izgubia. Objašnjavam kad san bia, ko mi je reka, kakvu kosu je čovik ima, sve kazujen i mašen rukama. Ispostavilo se da mu je to sin.

Moga je odma reč a ne me pustit da se sramotin. Pošalje on mene da se prisvučen i počnem radit. Ali meni sve nešto tu smrdi. Vlasnik, a ne zna da mu dolazi novi radnik. Skupljan ja čaše, čistin stolove, a stari sve gleda iz kantuna, mrk ko medo sa kovanice od 5 kuna. Čisto da te bude strah. Negdi oko 11 pita mene konobarica da al ću ostat cilu večer ? Ja je gledan i opet mi nije ništa jasno…kažen joj ja da oću ako me djedica ne potira ća.. Ona se smije pa mi nemilosrdno obznani da kad si na treningu ne budeš plaćen.

Nego da ja skratim priču, tu sam večer otiša doma oko 11 i po. Vratia se u sridu kako su mi rekli i onda svatia da su me nategnili. I ne samo to, nego da me misle nategnit još gore. Tili su da radin još tri dana besplatno ko da oni vide kako ja radim. A onda ako su zadovoljni, počet će me plaćat. Aha, da ne bi slučajno. A da ti odradim 2 sedmice besplatno da budeš siguran. Nisan ti ja Crveni križ.

Aldo kupi kufere i biži dok još stigneš. Šmugnia san i više se nisan ni vratia. Kažu da budale uče na svojim greškama. E ova budala je tribala falit dvaput da bi naučila. Sa Grcima u Americi ne vridi poslovat. Samo gledaju kako da te zajebu…dobro, u Americi manje – više svi gledaju da te zakinu, ali Grci su posebna priča.

Opet bez stalnog posla mora san bacit put pod noge. Od restorana do restorana u potragu za poslom. Većinom bi me ladno odpilali i rekli kako nikoga ne tribaju. Vlasnici talijanskih restorana čak ne bi ništa ni rekli nego bi strignuli očima i odmahnuli glavom. Oni licemjerniji bi mi uzeli broj, ko javit će se oni meni.

U početku ti to daje nadu da bi te stvarno mogli nazvat, ali nakon nekog vrimena svatiš da čin odeš priko vrata, oni salvetu sa načrčkanim imenom i brojem bace u kantu. Bilo je tu i simpatičnih situacija.

Pomislia bi čovik da ovde nije teško nać posal

Pomislia bi čovik da ovde nije teško nać posal

Tako uđen ja u nekakav pub, velik i lipo sređen uliva mi je povjerenje i nadu da bi moga dobit posal ili makar naić na pristojan tretman. Umiljato upitan konobaricu da bi li oni tribali ispomoć. Ona me jednako tako umiljato preusmjeri menadžeru. Frajer cili nasmijan mi priđe i upita da šta ja triban. Izbiflan ja već napamet naučeni tekst o traženju posla i tako, a on još ozareni me upita da imam li ja pojma kakvo je to misto. E sad san bia zbunjen. Ne ostajem često bez riči, ali tad zbilja nisan ima šta za reć…Kad je svatia da san se pogubia on mi objasni – Ovo ti je nešto ko Hooters…kužiš…Na te riječi se ja obazrivo osvrnem po kafiću i svatim da su sve konobarice poprilično napredne. Nisan moga nego da se nasmijem.

Promrsia san nešto u stilu ko ja neman sise, pa ne mogu ovde radit, jel da?, a on je samo kimnia i nastavia svojim pute. Ma bravo Aldo, dobro si pogodia, još nisi jedino u striptiz baru pokuša nać posal.

Uvik mi je simpatično kako Rusi misle da san njihov. Ovako cili blid sa slavenskim naglaskom uvik ih zajeben. Ja počnen biflat tekst, a oni odma trznu i počnu na ruskome. Nakon monologa od par minuta tovaruš bi svatia da ga ja ništa pod milim bogom nisan razumia pa bi razočaran pita otkud sam ja uopće, ako nisan Rus. Tim pitanjem šanse za zaposlenje bi mi strmoglavo pale. Aj da san Srbin ili Crnogorac, još bi me i uzea pod svoje skute, ali Hrvat, to će malo teže ić…

A opet sve je lakše kad je na kraju dana tu jukebox i dobar prijatelj

A opet sve je lakše kad je na kraju dana tu jukebox i dobar prijatelj

Tražia san ja danima i sve je bilo uzalud. Sve san proba i sve je propalo. Možda mi je ostalo sveučilište Columbia (tad je Sanader bia gostujući predavač) …ko sve tamo predaje možda bi i ja moga pokušat…Ipak uša san u zadnjih 10-ak dana prije isteka dozvole i konačno položia oružje pred aždajom od krize. Sad mi se ne isplati ni da nađem posal. Prije bi mora dat otkaz nego bi me počeli plaćat. Svatia san da ću se morat spašavat na neki drugi način, a ne radom. Dok ne smislim kako, reducirat ćemo prehranu u svrhu zdravog života.

 

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

5 odgovora na Kad kriza pokuca na vrata

  1. moRnarius napisao:

    parola : snadji se druže 🙂 .. nasmijao sam se kroz tekst.. nego, di nas vodi ovaj kapitalizam – strasno ! pozz !

  2. Blaženka Vesić napisao:

    Samo nedelju dana probnog rada? Pih! U Srbiji ima mesta na kojima zahtevaju mesec dana. A posle tih mesec dana ti kasni plata dok ne daš otkaz jer si bankrotirao dolazeći na posao! Držim ti palčeve, zdrav život je prava s tvar.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s