Postole za čovika

Emanuel i ja smo sidili na zadnjen sicu jednog od onih nepodnošljivih kolektivnih taksija. Moje kolegice su se hrabro izborile za najbolja dva mista, ona do vozača, tako da smo im gledali u zatiljak… bar dok san bia budan. Nakon noći provedene s neobičnim narodom plemena Pokot, usrid izgubjenog dila Kenije i pokušaja spavanja pod vedrin nebom, umor me savlada čak i u pretjesnom kombiju u kojen se temperatura penjala i priko 45 stupnjeva.

‘Maj frend. Vi hev to go aut.’ Brižno me protresa moj afrički prijatelj. Stigli smo u Kapenguri. Omamljen od putujuće saune izglavinja san i krotko krenia za živahnim suputnicima. Da van pravo rečen nije mi bilo jasno di ćemo mi to, ali pošto nisan još moga ni govorit, nisan ni pita.

Broj za svakoga, a cijena prava sitnica... pa i manje

Broj za svakoga, a cijena prava sitnica… pa i manje

Nije da je ekspedicija obećavala na prvu, a moran priznat da san se malo i zabrinia kad smo prošli pored hrpe zapaljenih guma i spustili se ispod glavne ceste. Ipak razloga za paniku nije bilo. Ušli smo u neku, očito za afričke prilike, dobro uhodanu manufakturu. Dvadesetak radnika je linin korakon šetalo po dvorištu. Pilale su se stare cijevi, rizale gume od auta. A u dnu, na samon kraju, pravile su se postole. Logično.

I to ne obične. Crnac u sridnjin godinama sidia je raširenih nogu i velikin nožen kroija cipele od automobilskih guma. Križa je po šabloni različite veličine, a onda jednostavnom aparaturom – drveni cilindar, nožić, čekić, perle i ruke – šokantnom brzinom stvara, ono šta mi u Dalmaciji zovemo šlape. Letile su mu ruke, a u usta bi s vrimena na vrime turnia cigaret. Onaj homemade. Škija. Malo bi gleda u ono šta radi, malo u daljinu, a ruke naučene na šablonu same bi stvarale.

A majstor pogled ne diže

Emanuel i djevojke su ušle u improvizirani dućan iza njegovih leđa di su birale između par stotina već napravljenih, a ja san ga gleda i uživa. Pričala mi je baba da je kod nas u Sućurju na Hvaru bia jedan postolar koji je pravia slične takve. Dobro on nije bia crnac, ali šema je bila ista. Preziva se Prizmić, ali svi su ga zvali babra Blaćuko. Navodno se puno idija na ti nadimak pa bi zna postolim gađat dicu šta bi ga izazivali. Prošlo mi je kroz glavu kako bi bilo genijalno da se i kod nas mogu kupit jedne takve. Prave šmekerske, a ne ono kinesko sranje šta ispadne svakih 50 metara.

Dok san ja tako kontemplira na relaciji Hvar – Pokot, tihi majstor završia je je svoje djelo. Ni manje ni više nego broj 42… s perlama. Ko stvorene za mog starog… izvadia san 300 šilinga (30 i koju kunu) i platia. Tako da Čiča, moj stari, nakon šta završi s udičarenjem na sikama napravi đir po mistu u svojim kenijskim šlapama. Kaže da su mu to misne, za se pokazat… barba Blaćuko bi bija ponosan.

Oglasi

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Jedan odgovor na Postole za čovika

  1. Povratni ping: Dva dana u plemenu Pokot | Dalmejšn lost in tranzlejšn

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s