Čovik protiv zahoda

Jednom prilikom neko je reka da se kuća i domaćica prepoznaju po zahodu. Ne mogu se točno sitit, ali može bit da je tu mudrost rekla moja mater. Inače puna je praktičnih znanja pa mora bit da je ona.

Nego da ne zastranin u obiteljske talente odma, vratit ću se na pitanje zahodske kulture. Odnosno kako se domaćica pozna po kupatilu, tako se i zemlja i narod pripoznaju po zahodima.

Oću reć, dosta se toga može o jednom narodu saznat ako sagledamo koliko pozornosti daju svojoj guzici. Tako smo mi Europljani prilično razmaženi – te keramička školjka, te lipo još i vodokotlič i pomalo… nema priše. Još mi se razmaženiji čine oni iz bogatijih muslimanskih zemaja. U Tunisu i Turskoj san tako mahom nailazia na one male špine i šprice za pranje… lipota prava. Ne bi ni izlazia iz njega…

WC za bilce u Keniji...elitni

WC za bilce u Keniji…elitni

Ali ima i onih čije dupe nema baš sriće. Jasno rič je o Afrikancima… ovima iz Crne Afrike, kako domaći vole reć. Nema kod njih finesa… čučavac i ništa više. Nema digo ni pravih vrata, a kamoli finesa. Sad će čovik reć – neš ti problema… je lipi moji nije problem šta judi imaju čučavce, čua san ja da je to i zdravije od ovih naših školjki, nego je problem šta je čučavac često i odvod od tuša…ono ti se tuširaš metar od rupe, gacaš nogama, a cili je pod nagnut tako da voda teče u više funkcionalni otvor… znate već kako to ide kad se improvizira.

E sa jednin takvin zahodon san ja vodia bitku jednom malom kenijskom gradiću 7,8 sati od Nairobia.

U početku je naš sukob bia simpatičan. Digo bi mi šlapa upala u njega dok bi se tušira, digo ne bi moga na WC 3,4 dana. Em san ia samo kumpire i fažol em mi je puno teško bilo čučat dok me sila teža vuče prima nazad (zbog poda i tuša).

Ipak jedan dan problem je posta puno ozbiljniji. Cili dan smo mi letili po okolici Kitalea. Išli smo u školu, a bili smo i u niki zološki di su malo oštećene beštije. Nakon šta smo se nagledali krava s dvi glave šta usta krive u stranu (ko neki balkanski predsjednici) i cotavih bikova i majmuna, naždera san se, naravno, kumpira i biža, popia malaron i iša leć…

Kad je kineski tuš pokvaren, a to je uvik, onda se koristi domaći proizvod

Kad je kineski tuš pokvaren, a to je uvik, onda se koristi domaći proizvod

Počelo je grmit. Grmi vanka, grmi u mene u drobu… muka mi je majko moja za popizdit. Diga san se iz posteje nakon šta san otpetlja mrižu za komarce koju san u snu omota oko guše i smotan ko upitnik krenia pipat po zidu… naša san nekako prekidač i svatia da nema struje jer grmi… naravno. Mobitel u ruke, šlape na noge i pomalo, pomalo…

Želudac mi je u grlu… otrova san se, gotov san… prošlo mi je odma crnilo kroz glavu ko svakom pravom Dalmatincu kad mu je slabo… nema šta bit nego da umiren…

Optimistično san prova upalit svitlo i u zahodu, ali kad san vidia da od tog ništa lipo pritisnen neku tipku na svojoj prastaroj Nokiji i kleknen na šlape… jednon se rukon držin zida da ne upadnen glavon u rapu, a drugon svitlin da ne bi baš sve ispovraća… bogu dušu bog je neće.

Vatan zrak i pipan po zidu. Mlataran rukama. Upalin tuš sebi po leđima pa malo beštiman pa opet glavu u čučavac… trajalo je to niko vrime dok jedna od mojih sustanarki nije uplašeno otvorila vrata i pitala jesan dobro. ‘pa nisan baš, buaaa, gotov san, umrit ću… ma bit ću dobro.’

  • Jel ti triba šta?
  • Daj mi lampu

To je otprilike to. Kad san izbacia sve šta san ima upala mi je šlapa u zahod, turnia san i sapun unutra da ne bude usamljena, a onda san još jednon upalia tuš sebi po glavi… greškon. Majku mu ovaj WC se stvarno okomia na mene.

Mlitav i mrtav san nekako sia u dnevni boravak. Došla je struja. Nestala je struja. Pomalo kunjan, ne mogu do posteje. Zuji komarac oko glave. Šta ako je malaričar. Neka je, ko ga jebe, i onako san me vrag odnia.

Naravno, ka šta se da zaključit nisan odapea. Osta san bez šlape, sapuna i dostojanstva, ali za par dana san doša sebi. Do kraja me pomazila i srića jer san u jednon indijskom shopping centru naša i WC sa školjkon. Svi smo je išli vidit i jednom tjedno bi se počastili boravkom na njoj.

P.s. Triba cijenit svoju školjku jer nikad čovik ne zna kad će mu život uvalit afrički čučavac i probavne smetnje.

A ovo je komplet... i zapravo nije ni loše... nekako smirujuće

A ovo je komplet… i zapravo nije ni loše… nekako smirujuće

Oglasi

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s