Kenijci s dalmatinskim sindromom

Kad god oden negdi vanka uvati me muka jer shvatin da su Hrvati, a pogotovo mi Dalmatinci grozni u turizmu. Onako čutin da niko ne mrzi svoje turiste kvalitetno ko naš svit. Nije uopće bitno je li se radi o Grčkoj i Tunisu ili je rič o nekoj zabiti u Poljskoj, jednostavno nigdi nisan doživia da ljude tako nerviraju oni koji ih hrane. Nama nije bitno jesu li Talijani, Česi, Bosanci ili Njemci… nas svi oni nerviraju i svakome od njih već krajen sedmog miseca bi veličina konobara pljunila u kapučino… osin u Istri.. oni su super, znate već. Malo karikiran, ali eto svatili ste moju muku.

Baš zato san u Keniji napunia srce. Iznervira san se ko pas, ali mi je srce bilo puno. Nema Dalmatinca, Vlaja ili Slavonca koji ovo može nadmašit šta se meni događalo samo za jednog dana u Kisumuu.

Nego krenimo redom, kako bi to Ilko Čimić reka. Malo ću ić korak po korak, ali eto nema mi druge u ovom slučaju ili mi makar nema inspiracije za nešto maštovitije, a priča se mora ispričat.ovako je ručak trebao izgledati...

nadao sam se da će ručak izgledati ovako….

Završili smo predavanja u Matisiju, a kako smo se opet tribali vratit u ti dio grada, nije nan se isplatilo ić doma, jer je to skroz na drugu bandu. Spiza vanka je bezobrazno jeftina pa smo odlučili ručat u gradu.

Cure su bile kupit neke sitnice u trgovački centar, a ja san ih mislia sačekat u fast foodu. Da fast food… sarkazam, nema šta.

Pet klipana je sidilo za pultom, isprid njih par kupaca, a samo jedan od njih za kasom i jedan na fritezi… ovi ostali lade jaja – da se tako izrazin. Prošlo je deset minuti dok je jedan od mladića udostojia prić.  Kimne on meni glavom ko ‘šta oš’… ja ga pitan za neki jacket potato koji mu je u jelovniku…

Gleda me rođo ko da san ga pita da mi razbije atom… ne govori on, ne govorin ja… Gleda u mene ko da me hipnotizira. Nije meni ništa jasno. Rekoh da ponovim pitanje, a on samo trepuca… nakon po minute otvori usta i kaže ‘Ok’…

Šta ok čoviče pitan te za koliko će bit gotovo. On opet ništa. Gleda on mene, gledan ja njega. Srića da san ovako cili strpljiv pa mi ovi revni ugostitelj ipak otkrije da ću lešo kumpir čekat 15 minuta. Odgegan se već lagano nervozan do blagajne, a prvi nije baš oličenje sigurnosti bia pa san i ovog na kasi priupita isto, a on mi mrtav ladan udupla vrime… kad ga je čua ovi šta friga pomfrit na fritezi isti čas je zamava rukama ko Krunoslav Jurčić i autoritativno ustvrdio kako za ovi kulinarski podvig triba brat bratu 45 minuta jer je to ipak lešo kumpir s povrćem…

O kumpirove ti zlatice…Naravno, tu kreće moj kraći monolog u kojen prvo na hrvatskom jeben sve po spisku, a onda im na engleskom tražim šefa… naravno ladno me izignorirali… bilac se pjeni… ništa novo… kaže ‘du ju vona frenč frajs’… kakav pomfrit sinko, neću to nego ovo šta san naručia…

Scena ko iz Nadrealista… samo šta meni on sad ne nudi Nikšičko umisto čaja nego pomfrit umisto jacket potatoa… tu smo igru ponovili još par puta dok ja nisan skroz podivlja…filing ko kad liti spavaš, a mušica ti se pribacuje s jednog dila noge na drugi i jebe te u mozak… isto tako…

U međuvremenu su stigle i cure pa je stiga i upravitelj… kaže momci se malo opustili, ali možemo bit posluženi za 20-ak min. Uglavnom da skratin priču, ekipa svako jutro napeče pedesetak porcija pomfrita s dva, tri umaka jer je to najjeftinije i najbolje ide i onda ostatak dana to podgrijavaju i zajebavaju se, a kad neko naivno naruči nešto drugo kažu mu ‘Ok’ i onda ga puste da krepa o gladi. Pogotovo kad je bilac… e i ti Englezi nam napakostiše po cilon svitu....a ovako je ispao

…no ispalo je ponešto drugačije

Naidia san se i više mi stvarno nije bilo do spize, ali ipak smo se primistili u neki hotelski restoran di su nan se priključile dvi srednjoškolke koje učimo, a doša je i naš domaćin… Kako to obično biva i ovde se ludnica nastavila. Restorančić ima desetak upotrebljivih stolova na šta dođe šest konobara, dvi čistačice, tri šankera, šef sale, tip koji naplaćuje sve račune i žena koja sjedi. Ne znam zašto ona služi, ali eto…nije ni da ovi ostali nešto rade pa nije red da  nju diskriminiran.

Prvo nan nisu tili spojit dva stola jer je to čudo posla. Kad smo se napokon parkirali onda su najmanje tri konobara uzeli narudžbe od nas šestero. Ja budala naručia san juhu i glavno jelo. Velika greška. Big mistake, kaže Emanuel.

Naime, svi su dobili ist, a ja san još čeka… vidin jednog od ona tri konobara naslonjenog na zid s rukama u džepu pa ga zovnen i pitan šta se događa, a on mrtav ladan ‘vi dont hev eni mor sup’…

I šta sad? On misli da je meni nešto objasnia, ali meni nema ni glavnog jela ni juve ni soka… Iša je on bidan vidit šta se dogodilo. Kaže, ne zna… Ne da ne zna di je meni glavno jelo nego ne zna ni šta san naručia pa ako mi nije teško da mu ponovim… dok je spiza došla skoro san se rasplaka…koja golgota za komad mršave kokoše i jednu palačinku…

Odma san proklea karmu koja mi očito vraća za stav iz prve rečenice… samo nisan zna da je karma Hrvatica, majku joj.

Oglasi

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

2 odgovora na Kenijci s dalmatinskim sindromom

  1. Povratni ping: Afrička muka po dolaru | Dalmejšn lost in tranzlejšn

  2. Povratni ping: Rat za toplu vodu | Dalmejšn lost in tranzlejšn

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s