Ja budala ili kako me okralo u Keniji

Šta bi reka moj stari najgore najebeš kad te negdi prođe šok pa se opustiš. Dobro, on to reče lipše, ali poanta je ista.

Prošlo je dvadesetak dana, a ekipica i ja smo svatili da nas ovi Kenijci ne gledaju ko lovinu. Nekad možda ko takuin, ipak ne ko antilopice. Bilo je jasno da je mali Kitale ipak grad di nema baš nasilnih otmica europske nejači pa smo se, kao šta je to svojstveno Balkancima, komodali.

Počeli smo se cjenkat s vozačima, mrtvi ladni prolazit sami kroz siromašni Matisi i tako to na tu šemu. Ukratko – osjećali smo se sigurnima.

10941262_10205290916649752_1879692278_nE pa zajebali smo se. Večerali smo lipo, a Emanuel i žena su išli ća. Mi se zaključali i legli. Uspia san se namistit da mi daska od kreveta ne probiva između dva rebra i zaspa. Zaneveralo je ko i desetke puta ovoga lita. Tovar je malo reva, pasi lajali.

Ujutro za doručkom oštroumnom trojcu, to jest nama, palo je na pamet da smo ostavili robu i postole da se suše vanka. Jeba nas ja blesave.

Stopilo nan je robu, ali i ukralo postole. U neveru su se noć ranije uključili i lopovi pa su nan pokupili nešto prilično bezveznih komada robe, čizme, starke i moje patike za balun. Bez špigeta.

Neke izbirljive lopine. Ostavili su postole malih brojeva i valjda one koje in se nisu sviđale.

Ajme kako se čovik glupo ćuti kad ga pokradu. Prvo si idan na lopove, onda na sve ostale, a na kraju svatiš da si ti debil jer si nekome da priliku.

Dok su kolegice zbrajale štetu, na pamet mi je palo kako san isto glup ispa prije 15-ak godina. Ima san prvi mobitel i bilo je lito u Makarskoj. Prijatej Zajo iz razreda i ja smo igrali stolni navečer u gradu i naravno meni baji je smeta mobitel u rebatinkama pa ga stavia ispod mriže: Nastavak u turističkom gradu možete i pretpostavit.

Ko dite tad san naivno iša prijavit u policijsku postaju tu grozomornu pljačku. ‘Zabilužili smo ti podatke mali pa ćemo vidit šta se da napravit’ reka mi je tad debeli vlaj s brkovima u postaji. Nešto čisto sumnjam da su digli policijske snage da meni nađu Nokiju 3310, ali eto. Nikad je više nisan vidia.

Nakon toga nisan ima više problema s krađama mobitela, jer uglavnom iman one za koje se lopovima ne da niti saginjat. Digo ga znan i zaboravit u kafiću pa mi ga judi lipo, pristojno vrate. Eto u Keniji nije bia problem mobitel (jer i tamo oni šta ga imaju imaju boji od mog), ali ja budala san opet tia zvat policiju.

‘No no maj frend. Ter is no help’ reka mi je tužno Emanuel dok san ja pinia i bacaka se po dnevnom. To je bila faza ljutnje na lopove. ‘Policija bi došla tek za dva, tri dana…a opljačkali su i druge… ali nema ti ništa od toga. Još će te pitat da im platiš jer su došli. Pusti to’.

Ajme kako san idan bia. Nakon po ure odusta san od policije, ali oma san vidia urotu između bogate babe koja nam iznajmljuje kuću i lopova. Mora bit neka urota. Ipak san ja odrasta u Hrvatskoj. Ne može bit slučajno. Naravno da može, budalo, kad u jednoj od najsiromašnijih zemalja na svitu ti ostaviš stvari isprid kuće.

‘Nemoj ništa govorit molim te prijatelju. Ako nekoga optužiš za krađu, zbog toga taj može ostat bez glave. Policija ne radi ništa pa se ljudi organiziraju i ‘linčuju’ lopova. Ali stara gospođa ti nije ukrala patike za balun, maj frend. Ne tribaju njoj’ priča je moj Emanuel. Logično, naravno, šta će babi o 130 kila moje patike. Al ajd.

Bisnile su i Iva i Laura. Idili smo se, a naš domaćin je bia cili sjeban. Bilo mu je puno krivo šta su nas pokrali. Molia nas da priđemo priko toga, al mene je spopalo pravo ludilo.

10937417_10205290927090013_199180882_n

Patike su mi vjerojatno završile na nekom ovakvom sajmištu

Baš san u svima vidia krivce. To je ona druga faza. Opet san se vratia na policiju, pravnu državu (kako da ne) i urotu babe s otmičarima. Svi su oni krivi za moje patike za balun. U par navrata san uključia i uhodanu lopovsku organizaciju koja je sve to odradila i tipa koji nan čuva dvorište. Nabirikalo se krivaca sigurno šest, sedan kroz dvi ure.

Dobri Emanuel je sve to tiho otrpia. Muča je dugo i sačeka da me prođe pa je reka – maj frend dont bi engri. Tej ar pur pipl…and bed. Wi wil fajnd ju šuz for futbol, maj frend’ – i potapša me po ramenu.

Koje san ja derište, prošlo mi je kroz glavu. Pa ovi čovik ima puno gore brige. Mora smislit kako s ulice maknit 150 dice i dat in ist, a tebe tješi dvi ure dok divljaš oko polovnih patika. Jebeš patike – kome su tribale taj ih je i uzea… bile pa prošle.

Nek makar igra u njima…i nadan se da ima bolji centaršut.

Oglasi

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s