Trovanje šećerom i Chinatown

Lagano buđenje u goloj vodi nagovjestilo je naš Independence Day. Plus 30 u New Yorku. Cilo jutro smo izgubili tražeći gdje se možemo ogrebat za wireless. Oko 2 smo se napokon spojili i prvi put sam pojeo neki američki slatkiš. Ljigavo, ljepljivo, čokoladno pecivo imena kojeg nisam moga ni izgovorit, a još manje zapamtit, nafilovalo me cukrom. Šećerna bolest mi ne gine. To ‘nešto’ zgadilo mi je hranu za sljedeći 5 do 7 sati tako da sam taj dan uštedio na gnjusnom procesu žvakanja. Došli doma i dočekale nas nagazne mine u sobi. Gazdin pasić Koko naša je prigodno da otvori dušu u nas u sobi. Izgubia na par nepar od Zadre….naravno…mora čistit…začepia se zahod… čistili obojica…

OLYMPUS DIGITAL CAMERAOko 4 i po napokon krenili u grad. Presjedanje na Lexington Avenue se ipak pokazalo kao ozbiljan zadatak za gore navedeni dvojac tako da je, umjesto predviđenih 45 minuta, putovanje trajalo uru i po. Kad smo započeli predviđenu rutu iz Eyewitnessovog vodiča shvatili smo da se u prvih 40 minuta nema baš šta za vidit, osim eventualno druga Lenjina na vrhu hotela.

Nakon šta smo prošli trećinu puta, moj suputnik je ogladnia i odlučia inzistirati na obroku u Little Italy, jer će se tamo navodno naist. Inače nije ljubitelj kineske kuhinje, a ono šta smo vidili na kineskoj ribarnici mu daje za pravo. Naime, preskočili smo dio puta i odma krenuli kod Talijana, ali smo se malo zaustavili i na ribarnici u Kineskoj četvrti. Živi šou…čudna riba i zeleni kosmeji…sanitarna bi imala posla tamo…malo čistimo između prstiju na nogama, malo rukama vadimo ribu…ne, ne gospodine ribaru.

E sve je to ništa, prema čudu u Maloj Italiji…Dva bloka preskupih restorana i dućana škart robom… Tone gela, pizza, pasta i espreso… Za se najist tamo triba prodat bubrig, a ako si malo više gladan i oba dva… Pizza je bila malo veća od mog dlana, ali da je od zlata ne vridi 9 dolara. Hvale vridno je i to šta san popia vrhunski espresso.. Malo smo išporkali zube, potegli dva guca kave plus tip za konobaricu i 30 dolara je izgorilo u sparini njujorškog popodneva..

Dva hrabra istraživača (čitaj Zadro i ja) su se uputila da nađu Wall of Democracy (zid na kojem bi tribali biti propagandni plakati protiv režima u Kini) za kojeg piše da je ponos ljudi iz Chinatowna. Prava istina je malo drugačija.

OLYMPUS DIGITAL CAMERAPrvo 50 posto ljudi u ovom dijelu grada ne zna ni slova engleskog. Ako bi ja bi moga otvorit školu tamo, onda je jasno koja je ura. Drugo, nemaju oni pojma di je taj zid, ako uopće postoji…a ako postoji, puca njima kurare za političku situaciju u Kini dok god roba dolazi od tamo…I na kraju nije na odmet napomenuti kako su centri za masažu vješto skriveni u opskurne podrume daleko od očiju javnosti…hm

Obeshrabreni posljednjim neuspjehom, ali i činjenicom da ćemo se vjerojatno opet na povratku izgubit u podzemnoj, krenuli smo doma. Usput stali u Starbucks, najlanac za kavu na svitu, a u stvari uzrok dijabetesa u Americi. Da Kinezi znaju kakav otrov u Starbucksu od njihovog zelenog čaja prave odma bi zaratili s Amerikom…Ukratko dan kako počea tako i završia…s viškom cukra u krvi…

Za divno čudo ukrcali se na izravnu liniju za doma u subwayu…iz prve… Malo slušali Mišu Kovača, možda i zapivali…Upucava nan se crni gay…Došli neokrznuti doma… Koko nas dočeka… Još razmišljam da ga zaključan u zahod…srića da nije doberman.

 

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s