Dva dana u plemenu Pokot

Chapati i vrući čaj najbolje legnu nakon petosatne vožnje kenijskim cestama. Melem je to za dušu i tilo izmučeno od ranog jutra. Nešto ko kava u nediju ujutro nakon rasturanja večer prije.

Uputili smo se na zadnji naš izlet u Pokot, dom istoimenog vrlo osebujnog plemena bliskog razvikanim i danas iskomercijaliziranim Masaima…U Kapenguriju, najvećem gradu Pokota, došli smo vrlo brzo, ali kako ne ide puno svita na naše konačno odredište, u taksiju smo čekali skoro dvi ure da se napuni… znate, u Keniji nema autobusa s, nek mi Kenijci oproste upotrebu ove riči, voznim redom… ne ne, nego lipo sidneš u taksi koji bilcima naplaćuje duplo, ako su glupi, i onda čekaš. Čekaš da se napuni. I to ne da se napune svi sicevi, nego da se napuni kombi na način da se više niko ne može ukrcat. U ovom slučaju je to bilo nas 12 na osan siceva plus vozač. Nego da ne kukan.

DSCN1625U Sigoru, potrefili smo sajamski dan… Masu svita iz ciloga kraja došlo je prodavat koze, nakit, postole… okitili su se obrezani mladići narukvicama, ogrlicama i kapama s perima. Nose i tanke štapove neki od njih.

Znači, ratnici nisu baš hrabri, boje se fotoaparata i bilaca, ali su makar živopisni u svojim suknjicama… teško je neprimjetiti da ih je kombinacija tradicije i sveprisutnosti nogometa pretvorila u neki hibrid nogometaša i transvestita… teško je uklopit dres od Drogbe sa suknjom, šeširom iz Paklene naranče u koji je zataknuto pero, kariranu suknju i 20 ogrlica da dobro izgleda… barem nama.

Kaže Emmanuel, tako pokazuju da su ozbiljni i da traže ženu, zapravo… većina nije starija od 14. Do 25. će imat vjerojatno dvi tri žene i pet plus dice… inače Pokoti su poligamni i ne jebu dva posto državu ni crkvu koje ih pokušavaju prominit…

To zapravo i nije čudno jer ih nije briga ni za šta osin da im stoka ima šta ist i pit. Misle da ih je Bog napravia da posjeduju svu stoku. Devedeset posto nema pojma ko in je predsjednik, ne glasaju, a baš zbog toga ni država baš ne ulaže u njih puno.

Nisu bili pametni ko Masai pa da svoju egzotiku unovče, nego su ostali siromašni i izolirani od skoro svega. S druge strane crkvu ne zarezuju jer jednostavno nisu kršćani…Većina Pokota, od njih 50 ijada koliko ih živi u tom kraju (inače ih je 600 tisuća), klanjaju se bogu koji živi u planini Mtelo. Fratri su dolazili kako bi ove pogane izveli na pravi put, ali nakon par godina obisili bi krunicu o klin i vratili se doma. Nema njima spasa, kazali bi. Ritki, tek di koji bi, odlučia da će odbacit svog boga i prigrlit novog… jedan od takvih je triba bit naš domaćin, pastor Joseph.

Emmanuel nan je sredia neke motore po ‘gud prajs’ da nas voze u neko bezimeno sajmište di nas je Joseph triba skupit. Dalje od Sigora ništa ne vozi. U Nyangiatu, di smo se zaputili, niko i ne ide pa se moraš pogađat s motoristima za cijenu. Domaće stanovništvo tih 20 kilometara ide pješke. Za njih je to tu malo dalje niz cestu. A imaju i neke smišne postole šta prave od starih guma.

DSCN1668Nabijali smo se po negostoljubivom, suvom kraju. Na mistu najbližem pojmu nigdje što sam ikad bia ima san samo jedno pitanje. Kakav je to lik baš tu odlučia odbacit sve šta su ga učili, prvo nabavit pa zasukat rukave, obuć rebatinke i prigrlit Bibliju kako bi se boria protiv obrezivanja žena i poligamije?

Nije mi dugo tribalo čekat. Ispostavilo se da je Joseph fratar od 2 metra, na opakoj motorčini. Lik govori čak tri jezika – pokot, swahili i engleski. Osin toga ima i dućan di cilon kraju puni mobitele na solarnu energiju…Ne moš virovat.

Njegov dom, gore pomenuta Nyangiata, nije grad, a nije bogami ni misto ili selo. Ima tu doduše desetak kućica, ali su prazne jer ne služe za stanovanje, nego jednon u sedan dana budu dućani za vrime sajma. Niko zapravo ne živi tu. Žive svugdi okolo. Ovde niko ne triba kupovat zemlju jer ne pripada nikome. Nađu komad parcele i izgrade, odnosno žena in izgradi kuću. Dignu od drače obor za stoku i ognjište. Zahod je svugdi. Ne grade zahode, jer nije dostojno da glava kuće i muška mladunčad seru na isto misto sa ženama. Za to koriste motikicu da sebi naprave misto i onda zatrpaju.

Kako se mogu ženit više puta, a svaka žena sebi i dici izgradi kuću od blata i balege, tako u krugu od 150 metara zna bit pet šest kućica. Manga, kad se vrati s kozama s ispaše sidne u sredinu, a svaka žena donese šta je skuvala. On ide šta mu se sviđa, a one šta ostane…
Zanimljivo, nema rivalizma kod žena. Žive u slozi, a glavna je ona prva. Glava kuće svaku sedmicu spava u drugoj kući. Zna se red i zakon. Iako u ovom kraju žena i ne vridi puno, negdje oko 20 krava i 30 koza u trgovini zvanoj ženidba, tijekom godina razvili su se suptilni znakovi kojima svome mužjaku daje do znanja da joj nije do seksa. Djeva se jednostavno pristane kupat misec dana i onda on zna da nju ‘boli glava’.

Kad smo već kod kupanja, u to jedno popodne nagleda san se više golih sisa i guzica nego u zadnje tri četiri godine. Kako in je zahod svugdi tako mora čovik nać sebi misto. Malo zamakneš u grmlje kad ono sise. Neka dama gola golcata poliva se vodon. Budi pristojan i makni se sto metara dalje, tamo guzica. Druga se kupa… nigdi nikog, nigdi kuće, a svako malo neko gol u grmlju. Pa nije ni čudo šta imaju dvadeset dice u familiji.

Nego da se uozbiljin. Obišli smo nekoliko bitnih stvari, malo prodivanili sa starješinama i lokalnim policajcem koji misto štiti od Turkana, susjednog plemena s kojim se kolju oko stoke. Već je popodne lipo odmaklo, a mi smo išli na finale. Spomenia nan je Emmanuel da su nekon tipu obrezali četri ćeri prošlu sedmicu i da bi tribala bit velika fešta. Tribali bi plesat do kasno u noć muški u suknjama, a može bit da zakolju i kozu. Kad ono tamo – pušiona.

Neće bit ništa od plesa i obećane nam pečene koze jer domaćin je otiša sa stokom na vodu, 50 kilometara daleko, a nije lipo da stranci zakolju njegovu beštiju i poidu je s njegovih pet žena dok nije tu.

Kad se to dogodi, sidneš na dasku dok sunce pada iza planine, a oblaci crveno svitle. (Čovik se iznenadi kako sunce brzo zađe kad nema javne rasvjete). Nigdi nikog, a 50 ijada svita razasuto okolo po šikari. Jedino šta čoviku padne na pamet, dok sluša kako se noćna divljina budi u mistu koje je najbliže nigdje, jest kako su ovi judi prije 100,200, ijadu ili dvi godina otišli u krivom smjeru. Umisto prema Indiku ili velikin jezerima skrenili su u zemju suše, zemlju di ništa ne reste. Daleko od svakog i svega, na misto di jednino od neba čekaju milost, a milost ne daju jedni drugima. Eto šta ti je jedno krivo skretanje u povisti. Eto šta se dogodi kad jedan poglavica kaže ‘ne ajmo ne ić di i drugi. Ajmo mi jedini bit pametni.’, a ijadu judi ga posluša. Umisto Zanzibara bude Pokot.

DSCN1692

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s