Jebo zemlju koja Bosne nema

Jebo zemlju koja Bosne nema. Čua san to milijun puta, a mora san doć četiri ijade kilometara daleko da to stvarno ozbiljno svatin.
Sve je počelo, kako san već napisa ranije, jednog kišnog popodneva kad mi je ravnatelj Holy Cowa mrtav ladan reka da ima nešto dice iz Bosne… iskolačia san oči i skoro se utopia u svojoj ćikari čaja…nisan mislia da ću čut to ime iz ijednih usta koja ne pripadaju bilcu.

Kenia (24)
‘Siromašno ti je to područje i ljudima triba pomoć…’ priča on, a meni ništa nije jasno. Mislin jasno mi je da u Bosni ne cvitaju ruže, ali nikako mi nije išlo u glavu da ovi lik iz okolice Sarajeva dovodi dicu u vukojebinu 500 kilometara od Nairobija.
Uglavnom riješia san kratki spoj u glavi i ferma didicu da mi on lipo objasni di je to i o čemu priča. Kaže ima slum nedaleko od Kitalea koji se tako zove… A zove se tako jer navodno ima neka zemja u Europi u kojoj se ratovali u isto vrime kad se ratovalu među plemenima ovde kod njih… Vidi vraga, kaže ima zemja u Europi. Čini mi se da san negdi za nju čua.

Bilo mi je dosta. Sia san na kičmu našem domaćinu da oću vidit Bosnu. Iva i Laura isto. Naravno. Iako je to na kraj svemira nije mu preostalo drugo nego da nan popusti i odvede nas.

Vozili smo se tuk tukon 45 minuta po groznom putu. Cesta je bila blatnjava, a vozač baš nije sasvim bia siguran di je ta naša Bosna. Stali smo par puta, a digo bi i falili put pa bi se vraćali. Već smo mislili odustat kad smo naletili na zabačeno naselje 10-ak kilometara od Kitalea. Ukrcali smo jednog prilično pijanog ‘starca’ od brat bratu 35 godina da nan pokaže put.

Odvea nas je pajdo superhikovskog zadaha do puteljka kroz koji može proć čovik, ali ne i tuk tuk. U čas se okupilo pedesetak svita, a glavnu rič su vodili najstariji seljanin s mačetom za pasom i gospođa čija je sisa tijekom razgovora bila u ustima bebi koju je nosila u kangi.

image

Foto: Iva Balenović

Odlučili smo napustit autić i samo desetak minuta razgledat. ‘Dont tejk fotos. Aj em not šur iz it sejf’ zabrinuto je došapnia Emanuel…
Naravno odma smo slikali tetu sa sisom i onda se pritajili. Ne moš to ne slikat. Odma nan je postalo nam jasno di smo došli.

Riječ je o onoj krajnjoj dubokoj bijedi. Ne radi se o tome da nemaš love na mobitelu ili da ti fali za kavu, nego da živiš u kući od kravlje balege i kartona, a dnevni cilj je skupit 10 šilinga (nekih 65 lipa) za kukuruz. Muka ježeva.

Iako su bilci u Keniji izjednačeni s takuinima niko nas nije gnjavia niti je prosia. Pijani stari, ispostavilo se da je glavni učitelj u mjesnoj školi. Vodia nas je između kuća od balega. Kaže, prije su ljudi živili u najlonskin i kartonskim kućama. Bilo je veliko naselje. Ali vlasti su dali depešu da se sruše. Sad in polako ko grade ove od kravljih izmetina. To je okarakterizirano kao rast standarda.

Tipičan politički manevar. Ko kad ti stariji rođak uzme 20 kuna i da ti dvi po pet pa reče eto sad si bogatiji. Imaš dvi novčanice umisto jedne. Nego dosta mojih financijskih žalopojki. Ima puto toga za reć o Bosni.

Proveli su nas kroz dio mista i pokazali nan jedinu ozbiljnu građevinu. Školu/crkvu/mjesni dom i sve ostalo. Strašno je smrdia po kravljin govnima. Upoznali smo i Festera. Lik je ravnatelj i na prvu je bia sumnjičav prema nama, ali kad san mu objasnia ko smo otvoria je dušu. Čovik u srid ove nevoje jako lipo govori engleski pa san ga pita šta se ovde pobogu događa… kakva nesritna Bosna u srid Kenije i kome su se oni bidni zamirili pa žive u ovom jadu.

Stislo se mome Festeru u grlu pa engleske riči teško klize… negdi sredinon devedesetih dva velika kenijska plemena grubo su zaratila. Pravi građanski rat. Najveći od sva 43 plemena Kikuye s jedne bande i Kalenjini s druge… Pocipali su se oko zemje. Sve mi se pari da san takvu priču negdi čua.

Priča je to koja traje još od samostalnosti kad je prvi predsjednik Jomo Keniyata, njihov Tuđman, preraspodjelia zemju. Kako je bia Kikuya da je svome plemenu puno dobrih parcela. Ovi drugi su se malo bunili i jogunili, ali mlada država bi to brzo ušutkala. Išlo je prvih godina dobro Keniji i većina je podržavala spretnog i sposobnog Keniyatu. Ipak ti tribalizam čije je sjeme zasadia sredinon 60-ih korov je koji izjeda Keniju i danas. Umra je Kenyjata, a zaminili ga neki manje sposobni.

Sve se slabije živilo, a Masaii, Nandi, Samburu i drugi se sitili svoje zemje di su kukuruz 30 godina sadile Kikuye. Zakuvalo se i zaratilo. Najgore je bilo na obroncima Mount Elgona. Vojska se nije tila mišat. Rekli su da nije njihov posal nego od policije. Policija se nije tila mišat da ne najebe. Krv je tekla u potocima. Pale su mnoge važne glave. Vlada se malo razbudila i pohapsila podivljale poglavice, a kad se dim slega ispalo je da su Kikuye izgubile zemje dosta, a ovi drugi uglavnom su gubili glavu… e di su u toj priči ovi naši Bosanci.

Kenia (26)
Oni su zapravo kolateralne žrtve. Miroljubivi farmeri iz plemena Louia protjerani su u tom ratu sa svojih polja na obroncima Mt. Elgona… zapravo nisu ni ratovali ozbiljno. Zapalilo in je kuće, izgazilo poja. Oni uzeli po dvi kese, dicu na ramena i na put u nepoznato. Čuvali su glavu na ramenima. Potucali se od mista do mista. Kenijske vlasti su ih ignorirale. Zajedno s drugin izjeglicama došli su u Kitale i svoje kartonske kutije smistili u Ruandu, drugi veliki slam (ima još i Čečenija, ali je puno dalje od grada).

U svoj nesrići ukazala se i jedna dobra duša. Imali su svog predstavnika u parlamentu koji in je, za svu 51 familiju – njih pestotinjak, od svojih šoldi kupia pet hektara zemje na mistu di je danas Bosna… Čovik je u međuvrimenu umra, a bidni miroljubivi farmeri iz plemena Luo ostali su sami na svitu…

Danas, 20 godina kasnije, na istih pet hektara živi njih tri ijade…ne jebe ih niko dva posto, a oni nemaju vrimena da se bune. Svaki dan triba nać i zaradit dovoljno za šaku kukuruza i mrvu fažola. Trude se, u staji uče male Bosance čitat i pisat. Utjehu potraže u homemade alkoholu od šećerne trske… puno ih je propalo, oslipilo od toga. Ali ovi svit, slično kao i neki naši Bosanci, iako su izgubili sve zadržali su dušu. Žive u najgoroj bijedi koju san vidia u Keniji, ali ne prose. Ne vuku za rukav. Nego ko pravi domaćini pozovu vas u svoju kuću i kažu dođi te nan opet susidi…
Jebo zemlju koja Bosne nema.

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s