Put u Kisumu iliti luda vožnja na obale Viktorije

Putovanja busem već su klasici urbane kulture. Ne postoji dalmatinski ili hercgovački student u Zagrebu koji u svome repertoaru ne posjeduje makar pet, šest priča iz ovog ljupkog prevoznog sredstva.
Osobno mislia san da nikad ništa neće nadmašit štoriju iz studentskih dana kada me u noćnom autobusu za Makarsku udavia jedan tip iz Tomislavgrada ili nekog od okolnih mista. Pajdi je bilo dosadno pa mi je već do Macole bia ispriča najmanje tri priče iz vojske, otkria kako se kupuju ispiti na Ekonomiji i natira me da ga kucnem po čelu da vidin di ima ugrađenu metalnu pločicu. Bidan bia je pa s motora dok je biža od policije. Kaže on. Vrhunac te dionice puta je bilo to što mi je 25 minuta elaborira kako miri kurac i naravno naposljetku se pohvalia ozbiljnom metražom… na Macoli san uteka na drugi kraj autobusa.

Usprkos činjenici da san se vozia s gore pomenutim pajdom i mnoštvom drugih ekscentričnih likova s prostora cile Jugoslavije, put iz Kitalea u Kisumu, grad na obali Viktorijinog jezera nešto je što se teško može svrstat u istu kategoriju.
No krenimo od početka. Kad u šest sati troje bilaca s ruksacima i crnim vodičem prodefiliraju centron gradića ko što je naš omaleni Kitale, to ne može proć neopaženo. Gegali smo se uz rub ceste kad su nas opazili vozači minibuseva i krenila je jurnjava… okružili su nas ‘Eldoret! Nairobi! Kakamega! Mombasa! Kisumu! Vat ever ju vant mzungu!’, vikali su… mi smo samo mavali rukama i činili prima Emanuelu. Njega su već navlačili za rukav. Činilo se da su svi juti. Govorili su na swahiliju. Pobigli smo prvoj četi, kad je na nas navalilo novih par.

Kenija (653)Dobra smo lovina. Bilci imaju šoldi. Ipak Emanuel in je bia problem. Žestoko je pregovara. Rušia je cijenu, tražia popust na masu, laga da nismo bilci i slično…Jedan mišanac Kenijca i indijskih doseljenika je bia najozbiljni kandidat da se ukrcamo kod njega. Tražia je puno i tia je da čekamo da se kombi napuni.

Učinili smo mot ko da idemo ća. Odma nan je kala cijenu. Ukrcali smo se u komotan kombi od 14 mista. Skoro prazan. Vozač, kondukter, nas četvero i lik šta je sidia uz punistru isprid mene. On se zamota u kapuljaču, naslonia na sic isprid i zaspa isti čas.
Kako ode auta i kombiji uglavnom nemaju klimu, vozači drže otvorenu punistru da ne bi svi skupa pocrkavali. Ipak u šest ujutro je gadno zima i puvalo mi je za popizdit. Tako mi i triba kad san se uvalia kraj punistre. Tandrkali smo se naizmjenično uskom asfaltiranom cestom i izrovanim makadamskim putem kojeg ode u Keniji zovu highway. Ne znan je li to iz zajebancije, sarkazma ili onako za ozbiljno, ali znan da propuh i treskanje nije godilo mom mjehuru pa mi se gadno pripišalo već nakon po ure.
Nisan tia ispast pizda i odma pitat da stanemo pa san sebi odvlačia pozornost. Vidi slon, vidi kamion i slično. Zapravo, mozga san zašto se mi po makadamu vozimo pored široke asfaltirane ceste na kojoj nema nikoga. Gdjegdje je bila pokrivena ceradom, a na par mista su se vozili biciklisti ili je ekipa gurala bicikle ko tovare po njoj. Naravno da nisan dokučia.

Nakon toga san malo broja ljude koje bi ukrcali na svakom proširenju. Svakih 200 metara. Vozač bi trubia svon snagom, a kondukter bi otvoria vrata u vožnji i mava ljudima koji su stali kraj puta. Kad bi neko poželia uć odma bi mu naplatilo i utiralo u kombi. Tucnia bi kondukter rukon po krovu još iz vanka i uskaka kad bi mu kolega već krenia… skroz kul.

No vratimo se mi na pišanje. Po takvom terenu i uz ozbiljan propuv nije mi ta taktika mogla dugo prolazit pa san položia oružje i zaiska da se stane. ‘Mzungu mora pišat!’ Moja želja njima zapovjed. Ili je Emanuel zapritia da nećemo platit ako se ko upiša. Ne znan.

Nakon par minuta stali smo kraj šumarka. Hitro san priskočia jedan zemljani nasip da me ljudi ne gledaju i sakria se iza stabla. Znate teško mi to ide kad imam publiku. Taman kad san počea zašušklo je nešto na puteljku. Smrza san se. Mislia san gotov san – medvid, vuk, lav, ma ko će znat koja me beštija sad ukebala… ajme tužnoga kraja prošlo mi je kroz glavu. Umra u Keniji dok je piša kraj puta… Sramota.

‘Haj haj no problem maj frend’ u trku zacvrkuta bosonogi starac u odjelu dok san se ja, pokušavajući sakrit, popiša po nogama. Kako je doša tako je i proša. Biće kasnija u crkvu pa krenia prečicon. Bila je nedija. Nema šta drugo bit.Kenya1 166

Sritan šta san preživia zavalia san se na svoje misto. Malo san još broja ljude koji su iskakali i uskakali u kombi koji se nije uvik skroz zaustavlja, a onda samo na jednom selu ukrcali jednu vriću kukuruza, nešto banana i jedan zavežalj za koji se kasnije ispostavilo da su četri žive kokoše.
Nije prošlo dugo i ja san blaženo usnuo u ovom kaosu obasjan tek rođenim suncem. Dobro, neću pisat gluposti nego ću se uozbiljit.

Uglavnom, ubia san oko jednu uru i po i kad san se probudia zbog nedostatka amortizera i utjecaja rupetina na cesti, vidia san da nam je malo gužva.
Majstori su na 14 mista ukrcali nas čak 21. Između vozača i suvozača je sidia naš Emanuel. Cilin puten je drža nogu priko noge da ovi može minjat brzine. Iza njih su već sidila četvorica jer su dva pomršava tipa dilila jedno misto. Onako na bok su se okrenili. Lako ti je tako…

U trećen redu je do izražaja došla snalažljivost ekipe iz EastAfrica Transporta. U prolaz u zaglavili dasku i na nju ustoličili profesora od cca 130 kila žive vage. Stari je u odjelu sam vridia za dvojicu, a kako bi ima di sist kondukter ga je lipo zagrlia. Čista ljubav i nježnost. Ajme kako je samo daska samo cvilila. Oni s kapuljačon od početka još je spava. Ili je mrtav il drogiran. Nema trećeg.
Moje kolegice su se, dok sam ja blaženo snivao, uspile izborit da nama isto ne uvale dasku tako da smo mi uživali u komodu. S obziron da je situacija sprida pobudila interes okrenia san se da vidin ko to sidi straga. Na prvu san mislia da švercamo Kurde priko granice. Genijalci su na četri sica ugurali cilu familiju. Afričku familiju, ne ove naše minijaturne. Otac, mater i petero dice. Djelova koliko god oćeš. Ruke, noge, glave na sve strane. Beleca. Moga san igrat puzzle s njima.
Cesta je bila sve gora i kolina su me grozno bolila. Probivala me žica od sjedala u leđa i mora san se nekako pripomistit. Maka san nogu kad me nešto ugrizlo za postol. Kalan glavu, kad ono kokoš. Debeli je ispod sica ugura živu živcatu kokoš. Osobno mislin da je bila malo berlava, jer mučala je cilin puten. Kakva je to zamantana kokoš koja ne kokodače. A šta ćeš… ne bi susidov maltezer takav bia, a ne neka naša koka da je tako metneš nekoj budali pod noge.

Već smo se lipo približili Kisumuu i već smo vidili veliko jezero. Lipota. Ko ocean. Seoca načičkana između velikih stina nešto je o čemu su nam domaći ljudi pričali. Impresivan izlazak iz Kakamege i izlazak na drugo najveće jezero na svitu bia je melem na našu žuljevitu dušu… i guzice.

Do kraja je još mala iza nas Lauri izrigala skoro na rame sav onaj čaj s mlikom koji ovdje dica piju iz bočica. Lik u kabanici je i dalje spava. Frizura postojana.
Ipak, prošli smo svi lišo i mrtvi umorni nakon samo četri ure iskrcali se u Kisumu. Iskrcali se jesmo, ali agonija nije završila.

Vozač s kojin smo dogovorili cijenu je pobiga, a ovaj drugi je tražia duplo. Računa nema – nema dokaza. Račun je ovde za pičkice. Idealna prilika za oderat turiste. Triba vama Linića poslat. Opet su nas svi okružili. Viču na swahiliju. I kiša je počela… ic rejn sizn, kažu… šta ćeš.

Kenija (655) Sve je vridilo pritrpit zbog pogleda iz Impala Parka na Viktorijino jezero

P.s. Od keniskih uličnih reketara smo se izvukli univerzalnim receptom. Zapritili smo štrumpfovima odnosno pandurima…to očito prolazi na svim paralelama i meridijanima.

Oglasi

O autoru aldofranicevic

Novinar, wannabe putopisac i prije svega putnik...
Ovaj unos je objavljen u Putovanja i označen sa , , . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s